РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са мојих планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Ваша власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени, обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“ Брига је њих за ваш завичај, за вашу домовону, за вашу Робињу.

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА