КАМЕЛЕОН

(по дединим запажањима о времену кад су комунисти дошли на власт у Србији)

Зовем се Душан.
Као цар Силни.
Само што моја сила није у мачу, већ у бојама које мењам да бих преживео.
Или да бих се сакрио?

Да ли сам кукавица зато што мењам боје – или само чекам своје време?

На улици сам радник који клима главом на паролу.
На послу сам ћутљив друг који не прича шале о Маршалу.
Код куће сам отац који деци шапуће молитву пре спавања.
У цркви сам лопов који се крије иза стуба да би се прекрстио.

Четири боје. Четири маске.
Један човек – или ниједан?

Свака реч – одмерена као на вешалима.
Сваки осмех – позајмљен од неког другог.
Сваки поглед – испод трепавица, да не изда.

А у глави ми се врти:
„Јеси ли кукавица, Душане? Зашто не викнеш? Зашто не бациш камен? Зашто не напишеш оно што мислиш?“

А онда видим повереника у комшији, у продавцу хлеба, у колеги који бележи док се смеје.
И ћутим.
И мењам боју.

„Повереници“ су свуда.
Сенке без лица.
Оловке са моћи да униште живот.

Зато славу славим у мраку, прозори затворени, свећа под столом.
Икону склањам у фиоку кад неко куца.
Децу ми тајно крштавају у цркви отац и мајка.
Постим као да је то заверa.

И питам се:
„Да ли је ово храброст – или само страх прерушен у опстанак?“

Али сваке вечери, кад деца заспе, укључим радио – тихо, у слушалицама.
„Овде Вашингтон, Глас Америке… говори Грга Златопер.“
Његов глас – пукотина у зиду.
Прича о слободи коју не видим, али још осећам.
Тихо се смејем његовим шалама.

Тада нисам камелеон.
Тада сам Душан.
И тада ми се чини да нисам кукавица – само човек који чува дах за боље време.

Цар Душан Силни, кажу, био је отрован.
И ја сам отрован.
Страхом у венама уместо крви.
Страх у погледу комшије.
Страх у тишини трпезе.
Страх у песми коју не смем да запевам.

И опет се питам:
„Јеси ли кукавица зато што пијеш тај отров сваки дан – или си храбар што га пијеш и ипак дишеш?“

Унутра, испод свих маски, моја боја остаје нетакнута.
Икона у фиоци – моја.
Молитва у тишини – моја.
Сећање на прву љубав – моје.
Песма „Тамо далеко“ у глави – моја.

То је моја мала, невидљива победа.
Власт може да захтева да зна све.
Може да ми узме посао, слободу, можда живот.
Али не може да ми узме оно што нисам изговорио.
Не може да ми узме унутрашњу тишину.

И круг се затвара.
Цар је умро од отрова.
Ја живим са отровом – сваки дан га пијем.
Али још дишем.
Још мењам боје.
Још сам камелеон.

И докле год дишем – нисам поражен.
Чак и ако се питам:
„Да ли сам кукавица?“
Одговор није важан.
Важно је да још увек постоји питање.
То значи да унутра још гори ватра.
Да нисам угашен.
Да чекам – или бар не престајем да постојим.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА