ОКОВАНА МОРАВА

Миленијумима је Велика Морава пулсирала од Сталаћа до Дунава, носећи у свом мутном крилу само срце планина. Није то била само вода; био је то живи, успорени ритам земље. Сваког пролећа, када би сунце зарило своје зубе у снегове око Нишаве и Јужне Мораве, око Ибра и Западне Мораве, река би се, попут џина који се протеже, изливала по пољима.

Житељи су тај излазак дочекивали са страхопоштовањем, али и радошћу. Знали су ред: градили су своје земљане куће под сламом на вишим платоима, изван домашаја њеног влажног даха. Заузврат, она им је остављала плодоносни муљ –  тињу која је хранила породице – док су у заробљеним барама, све до првих мразева, мреже биле пуне рибе. Био је то склад који је почивао на поштовању граница.

Први покушај припитомљавања дошао је са орловима Рима. У првим вековима нове ере, река је постала жила куцавица царства, превозећи жито за легије дуж пута Via Militaris. Тако је изникао Horreum Margi – Житница Мораве. Римљани су, као врсни стратези, изабрали узвишени плато којим вода никада није такла и ту подигли први мост. И данас, остаци североисточне куле каструма са зидовима дебљине два метра ћуте о времену Седме Клаудијеве легије.

Векови су текли, мостови су ницали и нестајали у њеним вртлозима. Турци су насеље крај реке назвали Ћуприја – једноставно, Мост. Око 1660. године подигнуто је утврђење Хисар-Ћуприја на римским темељима. Док су легионари некада одмарали на једној обали Раванице, под Османлијама су ту ницале џамије, а касније и једина ћупријска православна црква. Река је све то посматрала, пролазећи испод дрвених греда, и даље несаломива и слободна.

До половине 19. века, поштанске лађе су још увек пркосиле струји пловећи из Дунава ка Ћуприји. Али, век паре и челика донео је железницу Београд–Ниш. Инжењери су зазирали од ћуди воде, па су трасу повукли даље до обронска Јухора, али су је напослетку морали пресећи великим гвозденим мостом. То је била прва права карика окова. Морава је приморана да пролази кроз тачно одређену тачку, спутана хладним металним ребрима.

Тада је почело прекрајање судбина. Мапе су се мењале под притиском прогреса: Мијатовац је присилно пребачен са десне на леву обалу. Село Рамново је једноставно угашено, потопљено у заборав. Остриковац се повукао уз брдо, изнад пруге, док су се Доњи и Горњи Јовац спојили у невољни збег пред набујалом водом.

У другој половини 20. века, природа је постала непријатељ којег треба победити. Омладинске радне акције подизале су високе земљане насипе, покушавајући да реку скрате и усмере. Све оно што је некада било дивље, сада је постало геометрија. Природна ушћа Ћупријског и Јовачких потока су зазидана, а у бедеме су уграђене цеви са „жабљим вентилима“ – механичким брњицама које би се затварале чим Морава нарасте. Баре иза насипа су пресушиле, а риба је изгубила своја мрестилишта.

Али, Морава није заборавила своју снагу. Одговорила је сурово: најпре 1956. године је уследила ледена катастрофа. Код Сталаћа и Варварина баријере од леда дуге километрима зауставиле су ток, а вода је сукнула у домове. А онда 1961. године, па 1963. године уследио је највећи гнев реке. Вода је прелила насип у градском парку и ушла у срце Ћуприје. Код железничке станице, људи су стајали у води дубокој 1,5 метар. Потопљено је 4.200 хектара и 1.200 зграда. Чак је и поносни железнички насип однет у дужини од 300 метара.

Након изградње „Ђердапа“, река је наставила да пркоси наносима муља, што је довело до коначног „укроћивања“. Корита су исправљена, меандри – ти дивни речни завоји – избрисани су са лица земље. Изграђена су језера Бован и Ћелије да задрже бујичну нарав притока. Велика Морава је претворена у канал.

Међутим, река је старија од сваког инжењерског прорачуна. Њена моћ није у гвожђу, већ у стрпљењу. Када кише падају данима, ти земљани насипи, који делују као несаломиви бедеми, почињу да слабе. Вода их натапа док не постану порозни – као да су од шећера направљени. Тада ће Морава, у исконском бесу, да искида окове, продре кроз пукотине и поново пронађе своја древна корита.

И док ће људи немоћно да посматрају како се њиве поново претварају у језера, у тихим пролећним ноћима чуће се њен дубоки, гневни уздах. То је глас воде која шапуће кроз векове:

„Оковали сте ме бедемима и исправили ми пут, али ме нисте сломили. Ја сам Морава. Ја сам била овде пре вас, и бићу овде после вас. Једнога дана… ја ћу се вратити у своју слободу.“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА