ТРАГИЧАРКА – ХЕРОИНА ИЛИ ТЕРОРИСТА

Дешавало се да идемо заједно лифтом. Живео сам два спрата испод њеног стана. Осим уобичајеног „добар дан“ нисмо разговарали. Она заиста није обраћала пажњу на мене. Једноставно би се погледала у огледалу, а онда би усмерила поглед на бројеве спратова који су се брзо мењали. А ја сам је кришом посматрао. Била је увек елегантно обучена. Није јој била потребна шминка, јер је из ње зрачио природни шарм. Понекад је носила црвене шешире који су истицали њене крупне црне очи. Проценио сам да је старија од мене три, четири године. Распитао сам се и сазнао да се зове Марија и да је студенткиња.

У јесен сам постао бруцош, па ми се чинило да ће цео свет да буде само мој. На предавањима сам упознао многе девојке и младиће. Из моје гимназије је била само једна другарица, али нисам био близак с њом. Кад мало размислим, ја и нисам неки дружељубив тип. Вероватно сам зато највише времена проводио у својој соби. Не нисам био усамљен. Једноставно сам желео да учим и полажем све испите у року.

Таман сам био у залету да полажем прве колоквијуме када је почела обустава рада на факултетима. Протест је био усмерен ка државним институцијама које су ћутале након страдања путника на железничкој станици у Новом Саду.

Моје друштво из гимназије се придружило уличним шетњама и блокадама раскрсница. Најпре је то било 14 минута ћутања као врста одавања почасти несрећницима које је затрпала бетонска надстрешница само због корупције и неодговорности појединаца и политичке врхушке. Касније се број минута повећавао сходно броју страдалих.

Пошто није постојала адекватна реакција надлежних студентски протест се повећавао. Средњошколци и обични грађани су се придружили студентима који су мирно стајали на раскрсницама у време страдања невиних у Новом Саду. Већ средином децембра месеца поједини факултети су престали са радом.

Нисам одлазио на факултет да тамо ноћу спавам, односно да са колегама блокирамо улазе у зграду. Једино сам по лепом времену одлазио на раскрснице где сам ћутећи стајао по 15 минута. Тада сам се виђао и са колегама са факултета и друштвом из гимназије. Причали смо о свакодневним догађајима.

Моји мајка и отац су ми за ручком рекли да су и они били студенти и да зато принципијелно у сваком случају поштују одлуке студената и њихових професора. Отац је причао о студентским немирима 1968. године у којима је учествовао мој деда, када је Тито подржао студентски протест и осудио бруталну реакцију народне милиције. Додао је и да су касније студентске вође као и његов отац ипак имали проблеме у служби и да нису напредовали на послу, јер су били на „црном списку“ власти.

Схватио сам да и ја треба да будем солидаран са својим колегама и професорима, али да не ризикујем да евентуално добијем некакав ударац пендреком по глави.

Једног јутра сам пошао до пекаре и када су се врата на лифту отворила угледао сам Марију. Носила је гомилу папира са исцртаном крвавом шаком са раширеним прстима. Осмехнуо сам се покушавајући да започнем разговор. Да ли могу да јој понесем пакет папира? Узвратила ми је осмех и захвалила се. А ја сам као некакав клипан ћутао.

Могу ја да направим графичко решење за симбол крваве шаке, некако сам стидљиво рекао Марији на изласку из зграде. Она ме је погледала и рекла ми је: „А зашто да не?“

И тако је почело моје дружење са Маријом.

Срце ми је дрхтало, изгубио сам апетит, нисам могао да спавам. Једва сам чекао да опет видим Марију.

На компјутеру сам направио десетине различитих графичких симбола крваве шаке. У фотокопирници сам од џепарца платио штампање симбола на папиру највећег формата. Знао сам да постоји могућност да се улични транспаренти направе у различитим димензијама, да не буду само на папиру, већ на фолији. Кроз главу су ми пролазиле свакојаке идеје. Само да се све то што радим допадне Марији. Она је постала подстанар у мојој глави, нисам престајао да мислим на њу.

После неколико дана сам сакупио храброст и пошао у Маријин стан. Носио сам своја графичка решења крваве шаке. Нисам користио лифт, већ сам ишао степеницама. Размишљао сам да ли је Марија у стану, да ли ће баш она да ми отвори врата када зазвоним. Нешто ме је стегло у грлу.

Одахнуо сам када се Марија појавила на вратима. Збуњено сам ћутао и испружио сам штампане плакате. Колена су ми клецнула када ме је позвала да уђем у стан. Трапаво сам се саплео на прагу.

Увела ме је у собу. На столици је седела једна девојка. Упознали смо се. Рекла ми је само име, Катарина.

Ево, и ја сам направио експериментално графички приказ крваве шаке. Имам и дигиталну верзију за умножавање. Послаћу ти преко имејла.

Ма, најпре седни! Хоћеш ли неко пиће?

Климнуо сам позитивно главом.

У свету постоји више упечатљивих примера како су уметничка дела и акције покренули или подстакли друштвене промене. Бомбе и атентати на личности или небитне пролазнике могу да имају супротан ефекат од жељеног.

У мају 1968. студенти и синдикати окупили су се у „Популарној радионици уметника“ где су за неколико дана дизајнирали и штампали преко 300 агит-плакатa. Њихови сликовни слогани („Радници-Студенти једног мишљења!“) разлетели су се по зидовима града, раширили протест и дали визуелни језик револуцији духа и тела.

Пабло Пикасо је насликао огромни платно-шокантни зид на изложби у Паризу којим је разобличио гранатирање малог баскијског града, постајући глобални симбол страдања цивила и узрок за буђење покрета у Европи.

Перформанс у Храму Христа Спаситеља у Москви 2012. као кратка „панк-молитва“ девет чланица групе у државном храму зверски је угушена, али је њихово хапшење изазвало међународни осуду и покренуло нов талас антикремљевског активизма.

Кренувши 2005. изненадним графитима на „зиду срама“ у Јерусалиму, британски анонимни уметник директно је осликавао бесмисленост баријере. Његове слике су убрзале светску пажњу, а туристи и активисти почели су да долазе и сами прекривају зид политичким порукама.

Током масовних протеста против фалсификовања избора, београдски студенти су по фасадама универзитета и близу Скупштине осликавали натписе „Недамо наше универзитете“ и „Слобода почиње у глави“. Та улична графика је уништавала страх, скраћивала раздаљину између студената и „обичних људи“ и претворила протест у визуелну омнибус-манифестацију.

Сваки од ових примера показује да је уметност више од лепог украса – она може да пробуди савест, окупи разне групе и постане права „гвоздена песница“ у рукама отпора.

Марија ми је деловала врло убедљиво.

После око пола сата сам се вратио у своју собу. У глави ми је био хаос. Још више сам био заљубљен у Марију, а она ми је умилним погледом давала наду. Можда је то била лажна нада, мучио сам самог себе. Зашто би тако лепа девојка мене желела. Ипак сам ја клинац за њу.

Катарина. девојка коју сам затекао код Марије, је заједно са њом студирала арапски језик и то онај дијалект којим се служе Арапи у Јордану, Либану, Палестини. Капирао сам да се арапски језик разликује од државе до државе, али и од града до села или до бедуинских шатора. Има разлике као код нас између Врања, Пирота и Београда – сви се разумемо, али не говоримо баш истоветно. Тако је ваљда разлика и између Марока, Египта и рецимо Сирије, као што је у бившој великој Југи постојала разлика између словеначког, српског и македонског језика.

Уочи дочека Нове године Марија ме је позвала да и ја изађем на улицу, на Студентски трг, и да у поноћ, на преласку из старе у Нову годину, одамо тишином почаст погинулима у Новом Саду. И да ме није позвала, ја бих сигурно изашао. На моју жалост у оној гужви нисам срео Марију, а баш сам ишчекивао да је видим.

Дефинитивно је било јасно да јануарски испитни рок неће да се одржи. Узалудно сам спремао прве испите. Морам да признам да ми је због тога било жао, јер нисам могао да остварим свој циљ да добијем прву десетку.

После неколико дана Марија ме је позвала телефоном да се попнем у њен стан. Истовремено сам се изненадио и обрадовао. Најпре сам пожелео да се пресвучем да бих изгледао озбиљније, старије. Сав сам се био смотао.

Марија је била сама у стану. Била је љубазна. Руком ми је показала да седнем у велику фотељу поред малог сточића са лампом. До фотеље се налазио библиотекарски ормар са безброј књига. Села је у другу фотељу и гледала ме право у очи. Као хипнотисан сам је слушао.

Тешила ме је да изгубљена студентска година није и изгубљен део живота. Зар наши очеви нису бадава проводили време у касарнама служећи војску. Сваки дан може да се искористи на тренутно најбољи начин. За коју деценију бићемо поносни на себе зато што смо учествовали у ненасилној промени власти. Упорност је неминовна. Једна паузирана година студија је најмања цена за каснији живот у уређеној држави без криминала. Онај ко жели апсолутну власт, тај мора да има и апсолутну одговорност за последице. У Дубровачкој Републици кнез је мењан сваког месеца. С друге стране цареви су желели да буду богови, јер су имали целокупну власт и над народом и над црквом.

Говорила ми је како је боравила у Бејруту на усавршавању арапског језика и то оног специфичног који се користи у литератури, у књигама, у филмовима, у позоришту. Навела ми је да је тамо боравила и у православној цркви, једној од многобројних хришћанских, и да јој локални пријатељи то уопште нису замерали. Бејрут је отворени град за сваког. Нажалост град је био често, па и сада је, поприште сукоба који су са стране наметнути становницима.  

У Србији ћутање на раскрсницаа је симболика ћутања институција и одсуство одговорности власти. Блокаде раскрсница су симболика блокаде слободоумног живота. Корупција и стање у високом образовању неминовно мора да се промене.

Лагано уништавање државних факултета и довођење приватних обесмислиће студентске дипломе. На крају ће факултетске зграде на лепим градским локацијама да уступе место инвеститорима тржних центара и хотела. И као што су нестале старе биоскопске сале, тако ће да нестану и старе позоришне сале. Култура странцима није потребна, Европа жели колонију у којој ће преостали Срби са избеглицама из Пакистана, Сирије, Палестине и других држава из Африке и Азије да раде у рудницима и у фабрикама са прљавом технологијом.

Слушао сам Марију која ми је као некакав универзитетски професор говорила о протестима у Србији 1968. године, па 1992. и 1996/97. године. Затим о „Отпору“ из 2000. године и побунама  2011. године и 2014. године због увођења болоњског система на факултетима. Бескорисне шетње улицама биле су 2023. године.

Мене, као клинца који је волео да се игра на компјутеру, баш и није занимало шта се догађало на улицама и какви су протести били. Родио сам се после бурног смењивања Слободана Милошевића, па нисам знао, а у школи се то није учило, шта се догађа у држави. Смејао сам се бабама и дедама који су спомињали леп живот док је Тито био жив. Повремене псовке мог оца и оно мајкино – немој пред дететом, нисам схватао.

Марија је прекрстила ноге и мој поглед се залепио за њена колена. Више сам је гледао, него што сам је слушао.

Одлазим поново у Бејрут, крећем за два дана.

Одједном сам се тргао. Како, зашто, колико дуго… У једном даху сам поставио безброј питања.

Али тамо је рат, тамо се гине!

Схватио сам да Марија жели да искористи време док је њен факултет у блокади да би у Бејруту усавршила арапски језик.

Пожелео сам јој срећан пут и она ме је пољубила. Скаменио сам се. Загрлила ме је и поново пољубила, па ме је повела према вратима. Мозак ми је стао. На излазу из њеног стана руковали смо се. Учинило ми се да је то наш буквално последњи поздрав. Нисам се окретао, само сам чуо како се затварају врата од њеног стана.

Следећих дана сам постао активан у студентским протестима. Био је то мој дуг према Марији.

Моја мајка је једне вечери прокоментарисала како сам наједном постао некако озбиљнији, зрелији. Отац је само климнуо главом не одвајајући поглед са телевизора. И ја сам био свестан да сам постао другачији.

Ноћу сам размишљао о Марији. Није ми се јављала, а ја нисам знао кога да питам о њој. Било ми је непријатно да идем до њеног стана и да разговарам с њеном мајком и оцем. Па ја и не знам њене родитеље. Да ли и они живе у истом стану или можда негде у иностранству. На поштанском сандучићу и на улазним вратима пише само презиме. Списак станара у ходнику зграде не постоји. Претраживао сам по интернету и ништа нисам сазнао. Да ли да одем на њен факултет и распитам се о њој? Верујем да има мало девојака које студирају арапски језик или су га раније студирале. Нешто ми неда да истражујем о Марији. Њена тајновитост ме узбуђује.

Школска година ће ионако да прође узалуд. Могао бих на јесен да будем поново бруцош, али на Филолошком. Уписао бих и ја арапски језик. Марија би била изненађена када би ме видела у Бејруту. Гледам на интернету могућност кратког курса за почетнике. Није скупо, а и свакодневни живот у Бејруту је могућ за неколико стотина евра. Ето, уместо да идем на летовање у Грчку, ја бих могао у Либан.

Ма, ионако сви одлазе из Србије, па зашто не бих и ја. Зар да останем да живим у истом стану са мајком и оцем наредних 15-20 година?  А с којом бих се и оженио када немам свој стан.

Ненадано сам добио имејл од Марије. Кратко се јавила да ми јави како је добро и да не бринем о њој.

Охрабрен купио сам карту за Бејрут. Сваке ноћи сам сањао како ходам кроз уске улице, а она ме чека на крају тунела, са шалчетом натопљеним хладном кафом и осмехом који обећава будућност.

Послао сам имејл Марији да стижем авионом. Неочекивано на аеродрому ме је чекао таксиста који ми је дао поруку у бележници: “Пусти ме да ти покажем свој свет.” Улазећи у тај такси, осетио сам како ми срце убрзано куца – више од страха, негоголи од жеље да је поново видим.

И онда у аули факултета у Бејруту, испред затворених врата првог часа, угледао сам је у црном шеширу. Прошапутала је “добро дошао”, и онда смо заједно ушли у учионицу испрекидану мирисом старих књига и пилетине са каријем.

Наставница је говорила на литературном арапском, а ја сам се трудио из свих снага да разумем било коју реч. Марија ми је додавала белешке, исправљала погрешне гласове, и кад сам промрмљао прву реч “хабиби”, пољубила ме у образ. Био је то онај тренутак када сам коначно схватио да ме није преварила – да је заиста хтела да поделимо ову авантуру.

Промовисан сам на крају прве недеље; добио сам приступ и архиви студената раније наметнутих протестима. Тамо сам видео старе плакате, детаљно израђене, поред имена вођа покрета из доба грађанског рата. На једном од докумената стајало је упозорење: “Ко користи овај знак – може бити осумњичен за тероризам.”

Нисам могао да верујем – “крвава шака” коју сам цртао за њу постала је синоним за побуну, али и за мамац радикалима. Претражио сам мој кампус, молио за објашњење, али сви су само одмахивали руком.

“Политика и уметност су овде опасан спој,” тихо ми је рекла Марија кад смо се срели код фонтане у старом делу града. Тог дана смо шетали обасјани златом купола и прашином експлозија. Она ми је причала како су јој пријатељи погинули пре два месеца, бранећи библиотеку од фанатика. Гледао сам је и никаква опасност није могла да ме заустави – био сам спреман да будем и ја део бунта.

Ујутру, док сам правио фолије с црвеном шаком, на врата ми је дошао човек у црном оделу. Питао ме је кратко: “Желиш ли да је спасеш или да је осветлиш?” Ни ја нисам схватио шта то значи док нисам ушао у собу и видео Маријин пасош са ознаком “испод сумње”.

Одвели су је на саслушање због сарадње са организацијом “Нове генерације слободе”. Никада нисам видео да плаче, али сам је видео како под гасовима сузавца подиже свој знак – подигнута крвава шака за слободу. Чуо сам како из зграде одјекују узвици “Терор је њен циљ!” и онда – њен тихи вик: “Нацртајте свет који желите.”

Празан аутобус ме вратио на аеродром. Држао сам у руци њен црвени шешир, жељан да је ослободим, а био сам свестан да са собом носим симбол који убија и лечи.

У Београду сам се вратио другачији. На протестима сам више цртао него што сам викао. На фолији сам изврнуо боје – бели прсти на крвавој позадини, као знак да нас чиста душа може спасити.

Сада, кад ме питате о Марији: “Херојка или терористкиња?”, стиснем песницу и кажем: “Она је била само уметница истине.”

И у азбучнику свих права и слобода – ту негде између “њено име” и “њен знак” – остаје отворено питање: шта смо ми, ако срце заиста може да буде наоружано?

Уметност има моћ да покрене друштвене промене јер делује тамо где логика често не допире – у срцу и у подсвести.

Уметност може да проговори о темама које су друштвено потиснуте – од сиромаштва и насиља до идентитета и слободе. Кроз музику, филм, позориште или графику, она отвара простор за дијалог и преиспитивање. Када гледамо филм о избеглицама или читамо поезију о губитницима, ми не само да разумемо, већ и осећамо. Та емоционална повезаност може да покрене људе на акцију. Уметност руши једноумље. Она нуди нове перспективе, посебно маргинализованим групама, и тиме мења начин на који друштво разуме себе. Уметност може да окупи младе из различитих заједница и подстакне дијалог, разумевање и отпор наративима мржње. Уметност не мења свет сама – али мења људе, а људи мењају свет.

О Марији више ништа не знам, да ли је нестала, да ли је жива, у ком делу света је сада. Да ли је већ била или је постала сарадник неке тајне државне службе? Да ли по задатку живи у Енглеској, Француској, у Египту или у Палестини? Да ли су је стрпали у неки харем? Да ли је дрогирана балерина на шипки у неком бару?

Да ли је Марија трагичарка – терориста или хероина?

Студентски бунт у Београду ми је постао неважан, ионако ћу и ја да одем из родног града и наставим да радим и живим на неком лепшем месту. Снаћићу се некако, са дипломом или без дипломе. Марија је остала у мојој глави!

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА