КРИСТИНА – ТИНЧЕ – Душан Стаменковић

Били су гимназијалци у малом, заборављеном граду на обали Велике Мораве, где су се уличице вијугале као старе реке, а звона цркве одјекивала кроз маглу јесењих јутра. Гимназија је била стара зграда са високим прозорима који су пропуштали хладну кошаву, а учионице су мирисале на прах од креде и угаљ из каљеве пећи.

У тој генерацији, ђаци су носила књиге као штит пред светом који их је чекао, са погледом као стреле, оштрије од било ког ножа.

Он је седео у другој клупи, увек благо накривљен напред, као да слуша нешто што други не чују – можда шапат ветра кроз крошње стабала у дворишту школе, или далеку песму реке која је текла поред града. Она је седела код прозора, где је сунце бацало златне мрље на њену свеску, цртала по маргинама цвеће што није расло у њиховом крају и писала реченице које никоме није показивала, као да су то тајни кључеви за врата која још нису постојала.

Њихова симпатија није била гласна. Није било додира, ни пољубаца, ни обећања. Само погледи који су трајали дуже него што је било пристојно, прекидани звоном за одмор или кијавицом неког од другова. Он је волео њену тишину, дубоку као језеро на брду поред града, где се огледало небо без и једног таласа. Она је памтила његову несигурност, како би се окренуо ка прозору када би наставник позвао по имену, гледајући како се лишће врти у вихору.

У ходнику, када би се мимоишли међу гомилом ђака који су се гурали ка сталажи за ципеле изнад које је био прост, дрвени чивилук, срце би им кратко застало, као да је време направило паузу. Ваздух би се згуснуо од мириса влажних капута, а њихови кораци би се сливали у тишини коју је само срце могло да попуни. Али нико није ништа рекао. Није било храбрости, а можда ни потребе. Симпатија је била довољна, као ватра која тиња у пепелу.

Студије су их одвеле у различите градове, раздвајајући их као река што се дели на два рукавца. Он у Нови Сад, град широких булевара и барокних фасада, где је Дунав текао као сребрна трака под мостовима, а ваздух био густ од мириса пецива. Ту је учио архитектуру, цртајући планове зграда које су се уздизале као снови из камена. Она у Ниш, у срцу Србије, где се бука са тврђаве мешале са буком пијаце и мирисом роштиља, а река Нишава жуборила кроз парк, носећи сећања на старе освајаче.

Првих неколико месеци су писали једно другом. Писма су стизала у ковертама са поштанским жигом, пуна цитата поезије Бранка Миљковића. Он је једном написао: „Када те не видим, све је мање стварно.“ Она је одговорила: „Ако ме памтиш, онда постојим.“ Њено писмо је стигло из библиотеке у Нишу, где је седела поред високих полица, окружена мирисом старих књига.

Али живот је бржи од поезије. Писма су постала краћа, као кораци у журби. Једном је он заборавио да одговори, заузет ноћним скицирањем у студију. Други пут је она послала само разгледницу са тврђавом насликаном у акварелу, са кратком белешком: „Овде ветар носи приче.“ После тога – тишина, густа као магла над реком.

Прошле су године, брзе као возови кроз Поморавље.

Он је завршио архитектуру, запослио се у београдској фирми, оженио се девојком која је волела ред и планове. Њихов стан у блоку био је симетричан, са полицама пуним модела зграда. Недељни ручак се завршавао штрудлом са маком. Имали су децу, али не и заједничке снове. Вечери су пролазиле уз телевизор, где се смех чуо само са екрана.

Она је постала професорка на факултету у Нишу, удала за човека који је обећавао мир, али он је изабрао каријеру. Њихов дом у градској четврти са баштама био је тих, са полицама пуним књига и мирисом чаја увече, али без оне ватре што тиња.

Њихови бракови су били пристојни, али хладни као јесењи ветар који се пробија испод прозора. Љубав није имала ону тишину из гимназије, ону што је била пуна обећања. Он је фотографисао лица, лутајући улицама Београда и Новог Сада. Она је писала приче о кафаницама Ниша у којима је дувански дим помешан са мирисом роштиља плесао изнад столова. Није знао да је једна од њених прича носила његово име, скривено у анаграму. Није знала да је једна од његових фотографија била инспирисана њеним погледом – слика жене на мосту над Савом, са очима што гледају у бескрајну даљину.

Никада нису дошли на прославу годишњице гимназијске матуре. Ништа их није више привлачило да се прошетају заборављеним градићем.

Педесет година. Није то само број. То је пет деценија без додира, без речи, али не и без сећања. Он је чувао њену фотографију са матурске вечери у књизи коју никада није прочитао до краја. Она је знала напамет звук његовог смеха, иако га није чула од младости, само га је чула у сновима где се смејао ветру у крошњама.

И онда – авион за Мароко. Аеродром у Београду, био је хаос од путника и мириса кафе. Глас на српском и енглеском је најавио полазак авиона.

Он је сео уз малени авионски прозор и одмах је отворио књигу коју није разумео. Она је тражила своје место, погледом прелазећи преко глава путника који су већ седели. Дошла је до њега.

„Извините, мислим да је ово моје место“, рекла је гласом који је одјекнуо као ехо из гимназијског ходника.

Подигао је поглед са књиге. Њен глас – исти. Њене очи – исте. Само са више прича у њима, са борама што су се смејале. Срце му је заиграло – не због лепоте, не због препознавања, већ због осећаја да је нешто недовршено управо ушло у кадар, као кад се филм заврти уназад.

Сели су једно поред другог. Није било потребе за уводом. Није било питања „да ли се сећаш“. Сећали су се обоје. Сећали су се свега што није речено – тишине у клупи, погледа у ходнику.

Разговор је текао као река, полако, али снажно: о деци која су одрасла, о књигама које су их промениле, о ноћима када су се будили са сећањем на други град.

„Идем у Мароко да фотографишем лица“, рекао је, док су испод њих пролазили врхови Атласа.
„И ја идем да заборавим своје“, одговорила је.

У Маракешу су шетали кроз медину, кроз мирисе зачина, слушајући вику трговаца. Он је фотографисао зидове што су вијугали, прозоре са украсним решеткама од кованог гвожђа, лица – стараца са брадама као пустињски песак, деце што су се смејала из сенки. Она је корачајући по калдрми писала белешке у свеску, застајкујући да додирне свилу на тезгама или да осети топлоту чаше чаја у малој радионици, ослушкивала воду у фонтанама. Није било романтике, али било је нежности – у томе како би се он окренуо да провери да ли је она још ту, или како би она застала да га сачека код угла. Није било страсти.

Једног дана, у медини, док се пробијала кроз гомилу, она се спотакла о нераван камен. Он је пружио руку. Њихови прсти су се додирнули – први пут после пола века. Кратко, али довољно да се струја пробуди.

„Твоје лице је сада као песма коју сам чекао да чујем“, рекао је.
„А твоје је као фотографија коју сам заборавила да развијем са филма“, одговорила је.

Седели су на тераси, пили чај од нане, врућ и сладак, гледали у залазак сунца што је бојио небо у нијансе наранџастог, а пустињу у даљини у златну маглу. Град испод њих брујао је као кошница – вика из медине, далека молитва са минарета. Он је извадио камеру, руке су му мало задрхтале од узбуђења. „Могу ли да те фотографишем?“ упитао је гласом који је одјекнуо у тишини терасе.

Она је климнула главом, окренувши се ка хоризонту. „Али не лице, фотографиши моје руке“, рекла је, „оне су памтиле више него што сам ја хтела – сваки цртеж у свесци, сваки поглед у ходнику.“

Фотографија је настала у златном светлу, где су њене руке, наборане али грациозне, лежале на каменој огради, а његова сенка падала као благослов.

Њене руке, његова сенка, и тишина која није била празна, већ пуна свега што никада није изговорено.

Када се вратио у Београд, у стан где су зидови били пуни планова, али празни од присуства, ставио је ту фотографију у рам. Не у галерију, не на изложбу – већ у своју радну собу, поред старе свеске из гимназије. На полеђини је написао само једну реч: „Потврда.“

Она се вратила у Ниш, у свој дом са баштом, где је чај мирисао на јесен. Села је за сто, отворила свеску и написала причу о сусрету у авиону. Није поменула име. Није описала лице. Само је записала:

„Понекад се живот врати. Не да поправи, већ да потврди. Да каже: било је стварно. И још увек јесте.“

Причу је завршила без тачке. Као да је оставила простор за још један сусрет. Или бар за још један поглед.