Продавачица среће

Био је четвртак предвече. Снег се топио на тротоару и претварао у сиву кашу која се лепила за ципеле. Локал на углу мирисао је на дим од пљескавица из суседне радње и претерану колоњску воду коју је неко управо излио на себе.

Ја сам била иза стакла. Леђа су ме болела од стојања, прсти били хладни иако је грејач зујао испод пулта. Мој локал је моја позорница.

Милорад

Први је дошао Милорад, тачно у четири сата и три минута, као да има сат у глави. Капут му је цурео, снег се топио на раменима и капао на под.
„Иста комбинација, госпођо. Једанаест година иста. Ако добијем, частићу те – кафа, ракија, може и онај твој колач са кремом.“
Насмејала сам се. „Ако добијеш, ја ћу ти поклонити следећи тикет.“
Он се нагнуо ближе: „Не, ја ћу теби купити нову електричну бициклу. И нову столицу – ова ти је крива.“

Снежана и Радован

Позади је стајао Радован, новчаник држи стегнуто као бомбу. Чуо је Милорада и промрмљао Снежани:
„Чак и деда мисли да може да купи електрични бицикл. А ми немамо стан за сина.“
Снежана га гурну лактом. „Стави мој рођендан!“
„Па да си се родила 36. у месецу…“
„Ако добијем, частићу те богато!“
„Мене? Па ти ћеш прво комшије да частиш!“

Смех им је испунио мали локал, али са мало горчине. Радован је ипак уписао бројеве њеног рођендана, па изађоше држећи се испод руке.

Зоран

У том тренутку ушао је Зоран, шешир накривљен, мирис колоњске воде. Чуо је разговор и намигнуо ми.
„Кад добијем, купићу ауто… и стан у бањи. А теби шта највише волиш.“
„А шта ако не добијеш?“
„Онда ћу те частити следећи пут… домаћом ракијом коју сам обећао Милораду.“

Марија

Док је Зоран излазио, у ћошку је стајала Марија, три године само „добар дан“ и „хвала“. Овог пута рече тихо:
„Чула сам… ако неко купи кућу у бањи… можда и мени остане нешто.“
Узела је тикет и отишла, а тишина остаде тежа од снега.

Било је време да скувам поподневну кафу.

Радојица и Љубица

Следећи је био Радојица, звецка ситнишем у џепу. Очи му траже спас.
„Ово ће да ме извуче. Ако добијем, вратићу све и почећу изнова.“ Купио је три гребалице и кренуо брзо ка излазним вратима.

Љубица је управо улазила, са кесом из које се осећао мирис бурека са месом.
„Ако добијем, деца ће имати своју собу,“ рече она, па погледа Радојицу. „А ти… шта дугујеш?“
Он се укочи. „Све.“
Љубица га прекиде оштро: „Не говори ‘ако’. Говори ‘кад престанем да играм’. Јер овако само дуже тонеш, а деца то виде.“

Радојица спусти поглед и изађе брзо. Љубица купи тикет, осмехну се, али осмех тањи него обично.

Петар

Убрзо дође Петар, раднички комбинезон, руке црне од уља. Чуо је Љубичину реченицу.
„И ја сам мислио да ћу престати… али ноћне смене су дуже од снова. Ако добијем, нећу више ноћне.“
Попуни три колоне, плати их и изађе без речи.

Ана

Последња је била Ана, студенткиња са књигама под мишком које је сакривала од снега који је опет почео да пада.
„Чула сам да комшија продаје своју кућу на мору… па сам променила комбинацију. Ставила сам бројеве из индекса, годину дипломирања… и један број који ми је Зоран рекао пре недељу дана. Рекао је: ‘Стави овај, можда донесе срећу’.“
Насмејала сам се. „А шта ако не добијеш?“
„Онда ћу наставити да учим. Али бар сам пробала нешто ново.“

Отишла је са чистим осмехом.

Мрак

А онда дође крај времена за уплате. И баш тада навалише да долазе.

Човек у поцепаном капуту даје ми последњи динар – за лекове мајци. Други извади бурму: „Ако не добијем, нећу морати да је видим како плаче.“ Трећи дође пијан, викну да је све лажи, баци тикет и расплака се. Четврти купи на кредит – сутрадан чух да га је газда претукао због дуга. Петог видех како стоји испред излога, зури у оглас за џекпот, па се окрену и оде – нису га видели код куће.

Кад је све утихнуло, снег се смрзавао напољу. Села сам на криву столицу и ћутала.

Епилог

Сви су дошли са „ако добијем“. Једна прича мењала је другу: Зоранов сан ушао у Маријину тишину, па у Анину комбинацију. Љубичина оштра реч гурнула је Радојицу дубље. Милорадов осмех држао ме изнад воде.

Нада је као ватра: греје кад је мала, спали те кад ти постане све.

Ево шта мислим, просто, без великих речи:
Надај се, али не клади цео живот на то. Играј ако те насмеје или загреје унутра. Али кад тикет не добије – немој да ти то буде крај свега. Врати се кући. Скувај чај. Загрли кога волиш. Поправи столицу која шкрипи. То те стварно држи – не бројеви на папирићу.

Ја нисам играла озбиљно. Можда једног дана заокружим нешто, само да видим како је. Али не због пара – због тога да се подсетим како изгледа тај мали пламен кад га сам запалиш.

А ти – ако добијеш, части ме ракијом и причом. Ако не добијеш – врати се сутра. Кажи „иста комбинација“ или „нека буде како буде“. Насмеј ми се. Или само ћути са мном кроз стакло иза кога седим годинама.

То ми је довољно. То нас држи – не добитак, него што се и даље враћамо, и даље живимо и кад „срећан“ број не прође.