ЧЕШКА ШЕЋЕРЛЕМА

Исповест локомотиве број 4885

Моје прво сећање није сунце, већ ватра. Рођена сам у зиму 1911. године, у утроби Берлина, под високим челичним сводовима чувеног Orenstein & Koppel-а. Инжењери су над мојим нацртима бдели као над племкињом. У време када су се машине правиле серијски, ја сам била изузетак – уникат поручен по мери. Док су моје бројне сестре грађене за уске, кривудаве рудничке колосеке, мени су подарили широка рамена и царски размак точкова од 1435 mm. Била самјединствена Bn2t лепотица.

Гордост су ми удахнули моји први власници, Чеси. Они нису били само банкари и трговци; били су визионари који су у сунчаним падинама поред Велике Мораве видели обећану земљу. Замислили су модерну фабрику шећера у далеком Поморављу и знали су да им за тај подухват треба партнер који не зна за умор. Док је стари берлински мајстор укуцавао моју месингану плочицу са бројем 4885, шапнуо ми је: „Ти ћеш носити терет и сласт једног народа.“

Када су ме, у предвечерје Првог балканског рата, истоварили у Ћуприји, ваздух је био магловит. Моја нова домовина била је велика шећерана, град у граду, место где се тежак сељачки зној претварао у беле кристале. Сваке јесени, када би дували хладни ветрови с Мораве или несносна кошава, ја бих се будила: котао би зажуборио, пара би се подизала, а мој челични ритам постајао би пулс целог места. Вукла сам дуге композиције пуне тешке репе и враћала вагоне пуне шећера – мирис слатког праха заувек је остао у мојим шавовима. Можда су ме зато назвали „Чешка Шећерлема“.

Гледала сам генерације радника: од оних са шајкачама који су ме пазили као најрођенију, до њихових унука који су учили занат на мојим полугама. Преживела сам ратове – када су меци звиждали око мог котла, моја ватра се није гасила. Била сам симбол трајања и сведок хиљада малих прича које су се лепиле за моје точкове.

Нисам била сама. Машиновођа Милан и ложач Радоје били су моје руке и очи када су људи спавали. Милан је знао сваки вијак на мени; његове руке су имале мирис мазива и дима, а глас му је био тих, као да разговара са старом пријатељицом. Радоје је ујутру сипао угаљ као да засипа највећу љубав, слушајући како мој котао пева своју прву јутарњу арију. Њихов корак по мојој платформи био је мој метроном, њихов смех моја музика.

Кад би пала ноћ, мој звиждук би резао хладни ваздух Ћуприје. Тај звук је био подсетник за цео град: живимо од фабрике шећера и за њу. Ћупричани би се окретали према шинама, знали би да репа стиже и да ће пара поново претворити муку у сласт. Моји људи су ме чували: подмазивали су ми полуге, подешавали притисак и причали ми о женама, деци, свадбама и ратовима – о свему што је држало град на ногама.

А онда је дошла 1996. година. Мотор моје душе је застао. Фабрика, тај моћни организам који је хранио пола града, почела је да кашље и нестаје у стечају. Капије су се закључале, а ја сам остала заробљена у тишини која боли више од најтежег терета. Гледала сам како око мене секу моје пријатеље – огромне дифузоре и турбине – претварајући их у беживотно старо гвожђе. Рђа је почела да гризе моју црну одору; сваки дан ми је одузимао мало сјаја.

За неке људе сам постала „отпад“. Видела сам празне очи оних који су некад певали уз мој звиждук. Милан и Радоје су отишли у сећања, а Ћуприја је утихнула. Моја ватра је угасла, али у мени је тињала топлота успомена – мирис угља и шапат челичних полуга.

Али моје берлинско срце се није предало. Пронашле су ме руке Човека које воле историју више од профита. Сачувана у миру једног дворишта, чекала сам свој тренутак. Једног пролећног јутра, дошао је мајстор рестаурације, Немања. Стао је пред мене као пред стару краљицу. Раставили су ме до последњег шрафа, чистећи сваку моју пору од деценија заборава. Док је радио, Немања ми је причао о свом деди који је цео век провео у шећерани, о звиждуку који је слушао као дете и о жељи да тај звук поново пробуди уснуле улице.

Када је посао био завршен, Немања је дуго стојао пред мене, обрисао је напукле дланове масном крпом и, готово побожно, положио руку на мој сјајни котао. Пољубио је моју блиставу боју. Тај пољубац је био више од геста – био је заклетва. Месинг је поново бљеснуо, црна одора засијала као огледало, а ја сам добила нови дах.

Данас сам поново жива. Не вучем више вагоне ћупријске репе, већ вучем снове и сећања. Не, не спремам се да изађем на трке старих локомотива, да мој клип удара ритам који претиче време. Нисам створена за трке као тркачки коњ, него да снажно као мазга повучем терет и споро се крећем. Моја вредност је моја уникатност берлинске фабрике. Моје место је на светским изложбама на којима бих се шепурила као нека времешна манекенка.

Ја сам Чешка Шећерлема – сведок, чувар и прича која мирише на шећер, угаљ и вечност. Фабрике нестају, људи пролазе, али пара… пара никада не умире.

Видимо се на изложбеним шинама!

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА