Црвена беретка

Киша је падала равномерно, као да нема ништа паметније да ради. Био је то хладан, лепљив крај октобра када стари универзитетски центар губи боју и утапа се у сивило.

С друге стране улице, кроз замагљено стакло малог кафића „Вертиго“, она је посматрала студенте како излазе са предавања. Носили су књиге испод руку, разговарали, смејали се, негде журили. Крили су се под кишобранима и утапали у плавичасти сјај својих телефона. Сви су изгледали као људи који имају правац. Имали су где да касне. Имали су где да припадају.

Она је седела сама. На столици поред ње лежала је диплома, тек преузела са свечане доделе. Није је чак ни отворила. Самим својим присуством у тој црвеној плишаној туби, она је деловала као предмет који припада неком другом.

Последњих дана често је размишљала о једној чудној могућности: да је човек способан да годинама иде ка неком циљу и да тек када га достигне схвати да циљ никада није ни постојао. Дипломирала је са одличним успехом. Професори су били задовољни. Пријатељи уверени да је пред њом блистава будућност. Само она није знала шта се подразумева под том речју. Будућност. Звучала је као име места које не постоји.

У пепељари испред ње догоревала је цигарета. Прва тог дана. Можда трећа. Изгубила је рачун. Извадила је телефон, а на екрану се појавио фајл devojka sa beretkom.jpg. На фотографији је била она од пре неколико година. Црвена беретка. Јесењи ветар. Сунце у очима. Осмех који није глумио ништа. Гледала је ту девојку као неког кога је некада познавала. Можда је то и била суштина њеног проблема. Није изгубила смисао. Изгубила је особу која је некада веровала у њега.

Погледала је поново кроз прозор. На супротној страни улице неко је стајао испод надстрешнице аутобуске станице. Висок мушкарац у тамној јакни. Лице му није видела због подигнуте крагне и кишне магле. Ништа необично за овакво поподне. Па ипак, учинило јој се да је посматра. Скренула је поглед. Када је поново погледала, човек је и даље стајао на истом месту. Непомичан као споменик.

Последњих неколико година живела је брже него што је размишљала, бежећи од сопственог еха. Стипендија у Прагу. Лето у Барселони. Зима у Бечу. Неколико месеци у Риги. Довољно да научи како изгледају пусти аеродроми у четири ујутру и како мирише кафа у туђим градовима. Недовољно да негде пусти корен. Људи су долазили и одлазили кроз њен живот као кроз обртна врата хотела. Некадашње љубави остале су расуте по Европи као заборављени пртљаг. Нико јој није недостајао довољно да му се врати. Посматрала је свет око себе са савршеном, камијевском дистанцом странца.

Док је плаћала рачун, конобар јој је пружио малу, грубу белу коверту.

– Марија, ово је остављено за вас.

– За мене?

– Тако је. Девојка са црвеном беретком код прозора.

На коверти није било имена. Само једна реч исписана оштрим, црним мастилом: „Лично“

Осетила је како јој срце на тренутак убрзава из летаргије. Отворила је коверту. Унутра је био папирић са адресом и временом. Данас. У четири. Ништа више. Никакав потпис. Никакво објашњење. Подигла је поглед ка улици. Човек у тамној јакни више није био на станици.

У пет до четири стајала је испред старе виле у Господар Јевремевој.

Киша је сада већ падала у густим косим завесама. Вода се сливала низ фасаду са које је отпадао малтер. Зграда је деловала напуштено, као да годинама нико није ушао у њу. Само је на спрату горело светло. Жућкасто. Трепераво. Као сигнал. Као обећање.

Погледала је папирић који је добила у кафићу. Адреса је била тачна. У том тренутку телефон јој је завибрирао у руци. На екрану се појавила порука са непознатог броја:

„Чекам Вас!.“

Дуго је стајала на киши, док јој је вода натапала црвену беретку. Некада би такву поруку обрисала без размишљања. Некада је имала планове. Рокове. Испите. Људе који су знали ко је. Сада није имала ништа осим празнине која се сваког дана ширила. Зато јој та порука није звучала као претња. Звучала је као излаз.

Полако је прошла кроз дворишну капију и попела се на неколико степеника до улазних врата. Летимично је погледала на месингану плочу на зиду „Агенција за шуме“. Пришла је вратима и гурнула их. Стара брава је зашкрипала. Унутра је мирисало на влагу, прашину и нешто давно заборављено. Лифт није радио. Почела је да се пење у потпуном мраку. На спрату је затекла једна врата двокрилна, висока, полуотворена. Светлост је допирала изнутра.

Ушла је.

Соба је била изненађујуће уредна, огољена од сувишних ствари. У средини је стајао један једини сто, а иза стола човек. Исти онај кога је видела преко пута кафића. Сада је први пут могла да му види лице. Имао је око педесет година. Мирне очи. Кратко ошишану седу косу. Лице човека који је навикао да посматра много више него што говори.

Није устао. Само је показао руком на столицу преко пута.

– Седи.

На столу је лежала танка плава фасцикла. Њено име било је исписано на корицама. Осетила је како јој се желудац стеже.

– Ко сте ви?

Човек није одговорио. Отворио је фасциклу. На врху су биле фотографије. Праг. Барселона. Беч. Рига. Фотографије које никада није видела, ухваћене из углова за које није знала да постоје. Фотографије на којима је била она. Док чита књигу у библиотеци. Док чека касни воз. Док разговара са неким анонимним пролазником на улици. Док седи потпуно сама у парку.

Када је човек отворио фасциклу, није је узнемирило што неко зна где је била. Узнемирило ју је што је неко знао да је постојала. На тим сликама понављала се увек иста сцена. Она. Увек на путу. Никада на одредишту.

Човек је окренуо последњу страницу. На њој није било фотографије. Само неколико реченица извештаја, исписаних без емоција и без придева. Само суве чињенице:

„Способна адаптација на нове средине.“

„Изражена самосталност.“

„Ниска потреба за припадањем.“

„Висока толеранција на неизвесност.“

Дуго је гледала те речи. Затим је схватила нешто чудно. То није био обичан извештај. Била је то пресуда њеном дотадашњем начину живота.

– Ко сте ви? – упитала је поново.

– Није важно.

– Зашто сам овде?

Човек је неко време ћутке посматрао кишу са друге стране прозора.

– Зато што више немаш разлог да останеш тамо где јеси.

– А ако одбијем?

Човек се благо, скоро неосетно насмешио.

– Онда ћеш сутра устати, попити кафу, послати биографије, пронаћи посао и наставити живот.

– То звучи нормално.

– Нормално и није супротност празнини. То је понекад њен најсигурнији облик.

Тада је први пут заћутала. Не зато што није имала одговор. Већ зато што га је имала. Знала је да је сигурност само прерушени апсурд.

Човек је отворио фиоку, извадио два предмета и спустио их испред ње. Њену диплому и тамноплави пасош без грба, ознака и државног имена.

Када их је погледала, учинило јој се да гледа два различита начина нестанка. У првом, оном који је симболизовала диплома, нестала би полако. Годинама. Кроз ситне компромисе, каријеру и друштвене улоге. У другом, који је нудио плави пасош, нестала би одмах. Вечерас. Ниједан од та два пута није обећавао срећу. Само је један обећавао непознато.

Напољу је поново загрмело. Киша је немилосрдно ударала по стаклу.

На замућеном прозору видела је свој одраз. Иза тог одраза видела је сиви град под пљуском. Иза града ноћ. Иза ноћи ништа. Одједном јој се учинило да се целог живота плашила управо тог ништа. А можда је заправо тамо, у ту потпуну слободу лишену идентитета, требало да оде од самог почетка.

Полако је испружила руку према столу.

У том тренутку, светло у соби је слабо затреперило. Па се угасило.

Неколико дана касније њен изнајмљени стан био је потпуно празан. Телефон искључен, а број деактивиран. Налози на свим друштвеним мрежама обрисани.

На полици само трагови прашине.

Годинама касније, људи су је се понекад сетили. Неко би поменуо њено име у пролазу. Неко би рекао да је наводно радио с њом у иностранству, за неку агенцију која званично не постоји. Неко би се заклео да је видео њен лик у журби на аеродрому у Бриселу. Неко би тврдио да је све то измишљена урбана легенда.

Истина никада није потврђена. Али можда то више није било ни важно.

Јер постоје нестанци који нису бекство отуда где јесмо. Постоје одласци који нису путовање ка нечему. Постоје људи који читав живот траже врата, не да би стигли на неко одредиште, већ да би једноставно изашли. А када их коначно пронађу, нико више не може да каже шта се налази са друге стране.

Само киша. И понека стара, прашњава фотографија девојке са црвеном беретком која се заувек смеши некоме ко још увек наивно верује да је будућност место до кога се може стићи.