Виртуелна стварност Постоје особе које те воле и које волиш, а да не умеш себи да објасниш зашто. То је онај тренутак када се унутар тебе нешто заталаса, без разлога, без логике, као да је неко у тами упалио светло. Седела сам у кревету, са телефоном у руци, чије је хладно, плавичасто светло било једини... Continue Reading →
ПЉАЧКА У ПАКЕТУ
Корачам улицом, а пажњу ми привлачи шарен, блештав излог нове самопослуге. Жеље су ми скромне, готово свакодневне: једна векна хлеба, литар млека, једна чоколада и кесица млевене кафе. Улазим, пролазим кроз лавиринт рафова, бирам тачно оно што ми треба и прилазим каси. Спуштам своја четири артикла на пулт. Касир ме одмерава испод ока, са изразом... Continue Reading →
Истргнуто из бележнице
Бележница ми је била штит од заборава. У њој сам бележио речи које су падале тешко и хладно као камен, лица која су се мењала под невидљивим теретом, и просторије у којима се густи дувански дим мешао са мучном тишином. Свака сцена коју сам записао била је део исте стварности - портрет града који је... Continue Reading →
ПОЉУБАЦ НА ТРАВИ
Од уметничке визије до јавног комуналног заборава Ово је прича о камену који је имао несрећу да преживи своје време. О лепоти која је постала терет и о „Пољупцу” који је, уместо вечности, дочекао депонију. Сјај аранђеловачког мермера Пре више од четири деценије, под крошњама дрвећа у Буковичкој бањи, ваздух је треперио од звука длета... Continue Reading →
Војничка Ћуприја – мост преко времена и судбине
Далеко у прошлости, када је римски орао још владао светом, на обали Велике Мораве, тачно поред моста, подигнут је каструм Хореум Марги. Не беше то обична тврђава - беше то срце целе Горње Мезије. Римљани су овде чували жито за легије на Дунаву, ковали штитове и мачеве за војнике на Виа Милитарис. Мост је био... Continue Reading →
СТАНИЦА КОЈА ЈЕ ИСПРИЧАЛА СВЕ
Била је једна станица која је рођена истовремено са пругом. Године 1884, када су пругом Београд–Ниш први пут захуктали возови кроз српску равницу, у Ћуприји је направљена модерна зграда од цигле, са високим прозорима и кровом који је мирисао на свежу смолу. Људи су је звали просто - Железничка станица Ћуприја. Нико тада није слутио... Continue Reading →
Душан Стаменковић 
Скорашњи коментари