Планински ветар је брисао преко врхова, носећи мирис смоле и тешке кише која се спремала да прогута долину. На високој дрвеној чеки седела су двојица ловаца. Ћутали су, гледајући доле ка рударском насељу. Цеви са оптиком почивале су на коленима, али нису тражиле дивљач. „Тишина је најгора,“ рече старији, не склањајући поглед са хоризонта. „Онај... Continue Reading →
ЛАЈК ЖЕЉА
У фитнес студију, где огледала гутају зној и неонску светлост, жена је седела на простирци. Тегови око ње стајали су као стражари, боце воде као трофеји. Њено веровање било је просто: ако довољно дуго позира пред објективом, ако алгоритам довољно упорно гура њене селфије у туђе животе, једног дана ће се коначно родити. Не као... Continue Reading →
ТИШИНА ИЗМЕЂУ ДВА ПЕЧАТА
На мом столу, један поред другог, леже два потпуно различита досијеа. Леви је повезан плавом траком, хладан и званичан. У њему су фотографије згужваног метала, дијаграми брзина и сувопарни записници којима недостаје душа, али прете казнама. Понекад је ту и немилосрдни видео запис са надзорне камере - 30 фрејмова у секунди. Десни досије је неуредан... Continue Reading →
ОКОВАНА МОРАВА
Миленијумима је Велика Морава пулсирала од Сталаћа до Дунава, носећи у свом мутном крилу само срце планина. Није то била само вода; био је то живи, успорени ритам земље. Сваког пролећа, када би сунце зарило своје зубе у снегове око Нишаве и Јужне Мораве, око Ибра и Западне Мораве, река би се, попут џина који... Continue Reading →
Један трептај
Пролеће је те вечери у Београду било издајнички лепо. Мирис расцветалих липа, тај слаткасти подсетник на живот, борио се са реским, металним мирисом сузавца који је нагризао ноздрве. Улица је била пресечена напола. Са једне стране - талас младости, шумор картона и срца која куцају у истом ритму пркоса. Са друге - кордон. Тамноплаве сенке... Continue Reading →
ЖЕЉА БЕЗ ДОДИРА
Виртуелна стварност Постоје особе које те воле и које волиш, а да не умеш себи да објасниш зашто. То је онај тренутак када се унутар тебе нешто заталаса, без разлога, без логике, као да је неко у тами упалио светло. Седела сам у кревету, са телефоном у руци, чије је хладно, плавичасто светло било једини... Continue Reading →
Душан Стаменковић 
Скорашњи коментари