МАНАСТИРСКА КЛЕТВА

Манастир је приликом обележавања 550 година од Боја на Косову био веома богат за ондашње време. Располагао је са неколико хиљада хектара шума, ливада и њива. Игуман је био поносан на сестринство које се старало о болесним и немоћним особама.

Када се заратило немачка војска је одржавала железничку пругу која је пролазила поред манастира повезујући Ћуприју са рудницима угља у Сисевцу, Равној Реци и Сењском Руднику. За окупатора је било веома значајно да експлоатише неопходан угаљ. Зато су диверзије на железничкој траси ометале транспорт угља и немачка војска је покушавала на све начине да сачува безбедност. Уведене су биле и грађанске страже, па је свако морао бар два пута месечно да чува железничку пругу. Ако би се нешто догодило, онда су ти грађани били таоци који су кажњавани. Хапшења и стрељања су била све чешћа.

Игуман у манастиру Макарије Милетић давао је храну и помагао групи партизана који су боравили на манастирском имању на Бигру. Није му окупаторска власт заборавила да је 1936. године као архимандрит манастира Раваница предводио грађанске протесте против потписивања споразума између југословенске владе и Ватикана. Било је то довољно да буде ухапшен 1941. године и стрељан у Београду, у логору на Бањици 25. јануара 1943. године.

Архимандрит Макарије Милетић био је најдуже старешина манастира Раванице (од 1908. до 1943.). У Великом рату је учествовао као војни свештеник. Много је учинио за манастир. Сазидао је више зграда на манастирској економији „Бигар“ у Кучајским планинама. За његово време уприличена је на Видовдан 1939. величанствена прослава 550-годишњице боја на Косову. После хапшења и погубљења архимандрита Макарија, уништена је по ко зна који пут у историји – сва манастирска имовина. Само здања цркве и конака нису претрпела већу штету.

Након завршетка Другог светског рата комунистичка власт је одузела највећи део манастирске имовине. Богатство којим је манастир располагао сведено је на најмање могуће.

Раваница је био мушки манастир све до 30. октобра 1946. године када је Јефимија Мићић постала игуманија, а сам манастир први пут у историји женски манастир. Након њене смрти 1958. године бригу о сестринству и манастирима у Сењу и Извору преузела је игуманија Гаврила која је преминула 2005. године.

Ћупријски комунистички политичар који је рођен у Подујеву, а за кога се причало да је био веома моћан човек и да је много учинио на развоју Ћуприје, имао је визију да у Сењу направи нови туристички центар Србије. Допадао му се крајолик у близини манастира Раваница. Замислио је да испод врела буде вештачко језеро на чијој обали би се налазио мотел са великом терасом. Када је склоњена железничка пруга поред манастира и изграђен нов пут кроз клисуру, мотел је направљен и назван је „Конак кнеза Лазара“.

Да ли je кафана са собама за дневни одмор и ноћним певачицама морала да буде смештена у близини манастира није тада било спорно питање. Комунистичка идеологија и атеизам нису много марили за Српску православну цркву и њено достојанство. Манастирско сестринство нико није приморавао да слуша кафанску музику – могле су калуђерице да иду рано на спавање, јер је ионако било посла преко главе у дому за несрећно рођену децу у манастиру Света Петка.

Године 1973. само један дан након што је угостио у Ћуприји друга Тита, враћајући се из Јагодине, на узбрдици испред места где данас постоји на кружном току обележје Јованчи Мицићу, светском путнику, у саобраћајној незгоди погинуо је ћупријски мали Бог.

Погибијом моћника је нестала и визија туристичког комплекса поред манастира. Узалуд је манастирско имање добило друге власнике.

Временом је и мотел пропао.

Остали су само цртежи и пројекти неоствареног сна.

Након страдања ћупријског политичког малог Бога дуго се причало да га је стигла клетва. Није требало на силу да одузима имање и духовни мир манастирског сестринства.

Нека мошти славног кнез Лазара почивају на добробит верника и посетилаца манастира. А кафана са собама за дневни боравак и ноћним певаљкама не мора да постоји баш ту, где ју је у својој визији замислио неки партијски моћник.