СЕЋАЊЕ НА ЂОКУ

Беше то оно време када се факултетске дипломе нису куповале за паре, него си морао да својски запнеш да урадиш све семестралне радове, па да положиш писмени део испита и на крају да се у јунском року погледаш са професором очи у очи, па шта буде.

Канцеларијска слика – пре одласка у пензију

Летњи распуст смо проводили дању поред Велике Мораве, а увече смо ишли џипом наоколо. Углавном смо изигравали фрајере у Сисевцу, Сењском Руднику, Ресавици… Параћин и Јагодина нас нису много интересовали, јер су ти градови у јулу и августу били празни и досадни.

Неко нам је рекао да су у Грчкој много јефтине свећице за аутомобиле и да се код нас продају по вишеструко вишој цени. А истовремено је у Грчкој виски много скупљи него у бугарском фришопу. И ето идеје како да разбијемо летњу монотонију. Идемо у Грчку преко Бугарске. Таман нам није потребна ни туристичка виза за Грчку, јер ћемо на бугарско-грчкој граници да добијемо транзитну визу. Додуше у Бугарској је и бензин био много јефтинији него у Југославији.

План је био да из Ћуприје кренемо у петак рано ујутру, да у суботу пре зоре стигнемо у Грчку, искористимо суботу за трговину и да већ у недељу ујутру будемо опет у Ћуприји.

У четвртак увече смо припремили џип за путовање.

Мајка Раче нас је пустила да спавамо у соби до улице, да би смо могли да осматрамо џип на улици. Легли смо с намером да спавамо до сванућа. Наравно да нисмо могли да заспимо. Кренули би ми одмах у ноћи, али то није имало смисла пошто нас је у Пироту тек у седам сати чекала Снежана, будућа ћупријска снаја. Њена обавеза је била да нас снабде бугарским левима по црном курсу (у Бугарској је за нас важило један лев – један долар).

Путеви су били очајни, до Ниша је била само једна коловозна трака коју смо називали ауто-пут. А од Ниша до Пирота кркљанац кроз Сићевачку клисуру. Снежана нас је стварно нестрпљиво чекала са спремљеним бугарским левима.

Нисмо били гладни, па сам ја купио неколико тоблероне чоколада да нам се нађе успут. Срећом да сам их купио.

Стигли смо на југословенско-бугарску границу. Наши цариници су нас погледали преко рамена и одмах пустили даље. Вероватно су знали да нас чека детаљна бугарска контрола.

Матори, дебели Бугарин са великим брковима, одмах нас је издвоји са стране. Ми смо стајали у ставу мирно док је он три пута обилазио око џипа.

„Руски или американски?“

„Американски.“

„Куда путујете?“

„У Грчку на море.“

„Скидајте цераду!“

Ђока је прекрстио руке молећи. А ја сам дисциплиновано одмах кренуо на закачаљке.

„Ајде да пожуримо, да не губимо џабе време, отварај задњу страну.“

Цариник се загледао у наше штапове за пецање.

„Ви истина идете на море!“

Онда је одмахнуо руком показујући нам да смо слободни.

Одмах након граничног прелаза је био фришоп. Ту смо купили цео пакет шкотског вискија. Цена је била несхватљиво ниска.

Пут до Софија је био у одличном стању и брзо смо стигли у предграђе. Ту је требало да скренемо десно на пут ка Благојевграду и Грчкој. Наравно да нам је резервоар већ био празан и на првој, ако не и на јединој бензинској пумпи, одмах смо се зауставили. Лепа и млада Бугарска нам је рекла да можемо да купимо само 10 литара бензина, јер је тако држава прописала. Сетих се да имам тоблероне чоколаду и дискретно је тутнух девојци у руку.

„Благодарам!“

И тако је резервоар био напуњен бензином до врха.

Следио је очајно лош пут кроз Бугарску.

Око однева смо пролазили кроз неки град и решили смо да ту станемо и ручамо. Главна улица је била лепо уређена, али нигде не видесмо кафану. Тек у једном тренутку са десне стране спазимо нешто што личи на експрес ресторан.

Радосно смо ушли унутра надајући се доброј гозби. Узалуд! Могли смо да купимо нешто што се само зове сендвич.

Падао је мрак, а граница је још увек била далеко. Зауставили смо се на великом проширењу са десне стране пута које личи на камионско паркиралиште. Ту смо флаше вискија препаковали у два метална канистера за бензин. Ђоле је носио нитне и затворили смо дно канистера.

Била је ноћ када смо дошли на бугарско-грчку границу. Све формалности смо завршили ненадано брзо. Радосно смо јурнули у Ставрос.

На морској плажи смо дремали док није свануло. Онда смо извадили флаше вискија из канистера и кренули улицом поред обале. Продавнице се још нису отвориле за купце, а ми смо већ продали сав виски. Додуше Грк нам није платио све, јер није имао довољно новца. Некако смо се споразумели да дођемо после ручка за остатак.

Одмах смо кренули у Солун, јер је била субота. Кркљанац у свим улицама, нигде слободног места за паркирање. Трговци знају српски језик, па нема проблема да се погађамо. Ђока наручује делове за џип и јефтино пазари свећице „Шампионке“, а ја се мувам између уличних тезги и купујем мајце, фармерке…

Гладни смо. Миришљаво пециво никако да нас засити. А онда Ђока види огромну кришку лубенице и седамо за сто. Ништа слађе од хладне лубенице!

Враћамо се у Ставрос. Грк нам одмах даје новац и ми одлазимо безбрижно на плажу да се купамо. А плажа је огромна. И плитка је. Море топло да се ознојиш у води. Никако да стигнемо у дубину да запливамо.

Сунце залази и идемо у једну кафаницу да једемо. Стиже послужење: две малене ћуфте на кромир пиреу. Могли би пет таквих тањира да смажемо одмах, али нас је ценовник отрезнио. Ех, шта ли је мајка Раче спремала за ручак?

Ноћна вожња кроз Солун. Поред пута је гомила лубеница. Ђока не може да одило. Заустављамо се и купујемо десетак, таман колико може да стане у џип. Крећемо ка Македонији путем са две коловозне траке. Брзо стижемо на гранични прелаз.

Одмах се заустављамо испред фришопа и купујемо парфеме, цигарете и ексклузивна пића. Тога нема у нашој Ћуприји.

Грчки цариник нас и не гледа, само одмахује руком. Шта ли нас то чека иза граничног прелаза?

Улазимо у нашу Југославију. Потпуни мрак, нема да светли ниједна сијалица. Да није проглашено ратно стање?

Југословенски цариник је зауставио два Грка који путују аутомобилом са немачким регистарски таблицама. Ми се заустављамо иза. Цариник нам каже да оставимо упаљене фарове на џипу. Док седимо и чекамо видимо да се цариник баш заинатио да нешто пронађе. Претура по аутомобилу, вади наслон задњег седишта… После пола сата пушта Грке.

Сада смо ми на реду. Иза нас нема других возила. Шта ли ће цариник с нама да ради?

Мрак је, а цариник има неку шкиљаву батеријску лампу. Каже да подигнемо хаубу мотора. Док је Ђока подиже, ја дајем царинику нашу јаку лампу. Кажем му да је узме, да боље види. А он ме гледа запањено.

„Момци, да ли сте заменили цео мотор?“

„Нисмо, тек смо се договорили с Грком да нам набави, па ћемо кроз месец дана.“

Цариник ми враћа батеријску лампу и каже нам да можемо да идемо, али да пазимо на пут, јер је главни пут затворен поред реке Вардар, него морамо да скренемо десно ка Штипу.

Тако је и било. Полицајац стоји на сред пута и усмерава нас удесно.

Кажем Ђоки да пређе на моје место, а ја ћу да возим. Видео сам га како шева по путу, уморан је превише. Наравно да се и мени спава.

Ноћ је, мркли мрак. На изласку из десне кривине видим нешто на путу. Прикочим, обиђем и наставим даље. Желим да из трећег степена брзине пребацим у други степен. Мењач није синхронизаован, па се брзине мењају са међугасом. Стискам левом ногом квачило и одузимам гас, избацујем из треће, дајем гас, стискам квачило – КРРРР…. Опет понављам све из почетка и опет се чује КРРРР… Онда постајем свестан да је мени лева нога на патосу, а не на папучици квачила. Боже, па ја стискам патос, значи да спавам и возим.

Пролазимо поред Скопља. Још се није сунце појавило, али се раздањује. Десна рука ми је на волану, а прстима леве руке држим отворене капке на левом оку. Десно око ми спава.

Присећам се предавања из психологије на катедри за безбедност саобраћаја. Возачу који је уморан појављују се халуцинације. Сада је тренутак да у пракси проверим професора.

Прошли смо поред Куманова и стижемо на један паркинг. Заустављам се и кажем Ђоки да је време за пиш паузу. Излазимо из џипа и гледамо на исток како се сунце појављује на хоризонту.

Ђока вози кроз Грделичку клисуру, а ја дремам. Никако да заспим, јер је густа магла, па буљим у пут. На изласку из клисуре свраћамо у мотел Предејане на јутарњу кафу и да сачекамо да се подигне магла.

Већ је недеља јутро. Поред Ђокиног Ниша смо пројурили и радујемо се доласку у Ћуприју. Три ноћи нисмо спавали, па једва чекамо да се стропоштамо у кревет. Сутра ћемо да продајемо свећице „Шампионке“.

Данас је мој друг Ђорђе умро. Корона.

Живели смо као рођена браћа.

Нека му је лака земља. Додуше, вероватно ме Џорџ сада гледа са неба.

Аутор:

Дукица, Бели, Шандор, Јоланда, … највећи блудник града Чикага   

3 thoughts on “СЕЋАЊЕ НА ЂОКУ

Add yours

  1. Sa Djokom sam bila u istom razredu na pocetku gimnazije dok se nismo odvojili po smerovima.Ova gore prica je o Djoki avanturisti a u mom secanju je slatki,zelenooki buca,dobrica.Nas par smo se bas druzili a njegovu majku Race sam upoznala na njegovom rodjendanu (na kom se nismo bas proslavili na uzas njegove veoma pedantne majke).Uspomene.I tuga .Laka mu zemlja bila.

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: