ЂАЦИ ПУТНИЦИ

Спремају се пензионери да шетају по римској калдрми у центру града. Мало ће да се саплићу, ал` нема везе. Склањаће се под стрехе кад пада киша, а по снегу неће ни да излазе из кућа и станова, да се не би оклизнули и можда сломили кук на калдрми. Додуше, преко лета, кад прође жега, уживаће у својој пешачкој зони у центру града. Забога, гласали су за локалну власт која им испуњава жеље.

А ђаци путници чекаће свој школски аутобус увек на истом месту. И када пада киша и када дува кошава или северац, и када опече сунце или када веје снег. Млади су и здрави. Издржаће они на ветрометини и на свакојаком кијамету.

Ђаци никад не носе кишобран. Немају ни оне праве кишне кабанице. Само се једноставно стисну у својим јакнама, а ако имају среће, онда на главу набаце капуљачу.

Ученице би радо да покажу своју лепу гардеробу, али знају да одлазак аутобусом у школу не личи баш на неку модну писту. Зато се и оне кад пада киша или веје снег штите лепим капама или једноставно пусте да им ветар мрси косу.

Дечаци су јунаци. Пркосе свакаквом времену. Важно је да су им ноге суве у патикама. Фармерке и јакне ће лако да се осуше, ако се наквасе.

Пред полазак у школу ђаци путници чекају последњи тренутак да истрче из куће и улете право у аутобус. Понекад се деси да аутобус мало закасни, али то није уопште за ђаке нешто страшно. Знају да ће то да буде оправдање што нису стигли на сам почетак часа.

Последњи школски час као по неком неписаном правилу увек се завршава баш онда када аутобус касни. Узалуд журе на аутобуско стајалиште. А онда стоје и чекају. Мало се шале, а када је хладно мало се и појуре, тек да се угреју док аутобус не дође.

А место где чекају аутобус није увек у центру града, тамо где су кафићи и свакојаки локали, тамо где постоји наткривено аутобуско стајалиште.

Ученици из Техничке школе имају своја аутобуска стајалишта, нова, лепа, са пешачким прелазом, шуштећим тракама које упозоравају возаче да смање брзину кретања. Имају чак и радар који застрашује возаче да се поред школе крећу брже од прописаних 30 км/сат. Аутобуска стајалишта су извучена ван коловоза, па тако и ђаци стоје на безбедној удаљености од возила која пролазе. Рекло би се све је идеално.

Међутим није баш све до краја завршено. Као да је неко желео да уштеди државне паре. Или су паре отишле на другу страну, ко би га знао.

Аутобуска стајалишта немају надстрешницу и клупу за седење.

И кад опече сунце и када пада киша и када дува ветар и када је кијамет, ђаци стоје незаштићено.

Све за нашу децу, али не баш за сву децу! Ђацима путницима док чекају свој аутобус недостаје место које ће да их заштити да не покисну, да их заштити од кошаве или северца, да их зими заштити од вејавице.

Пензионери би рекли а што ђаци не носе кишобране. Ето, сами су криви ако се разболе.

Калдрмисано пешачко шеталиште је украс у центру града. Подсећа и на римско доба и на средњовековну државу. Јесте да је скупо, али некоме ко има моћ тако се свиђа. Може му се, зар не?

А ђаци путници ионако не излазе на изборе и не гласају. Кад заврше школе лако ће да оду у Европу. И да забораве како су кисли и мокри се смрзавали чекајући аутобус. Зато ђацима није ни потребно наткривено аутобуско стајалиште са клупама за седење.

Вероватно ће и садашњи ђаци кад буду пензионери да се шетају по римској калдрми. Додуше, ако се икад из Европе врате у „свој“ град.