ПРЕКИ СУД

Људи се плаше преког суда. Дође изненада као летња олуја. Растури све и оде. После се све заборави. Силом се заборави, јер победници пишу историју. Остане само оно „кадија те тужи, кадија те суди“.

Коцкари би рекли контра и реконтра, а посматрачи револуција и контрареволуција. Онај ко преживи слеже раменима и у себи мрмља „сјаши Курта, да узјаши Мурта“.

Тако се живи. Не само у Србији.

Споменици се праве онима којих више нема. И онима који су страдали због преког суда, који су имали само тужиоца и судију, без права на одбрану. Џелати се не памте.

Август месец је леп до празника преображења када престају летње жеге. Ливаде се још зелене. Воћа има довољно, само да се пружи рука ка дрвету. Зрикавци најављују грожђе. Време је за прве јесење свадбе.

Три млада човека ћуте данима. Не разговарају. Извршавају дисциплиновано све команде које се нареде. Поглед им је ка земљи. Не желе да им ико види тугу у очима.

Стрељали су свог друга који им је био командир.

Преки суд је пресудио. Казна је стрељање. Одмах.

Пример за све остале у партизанској чети.

Револуција не зна за компромисе. Командир је био млад, обичан радник, неискусан, узалудно паметан. Није разумео зашто му суди преки суд. Није се ни бранио. Само су га снови водили напред. Ваљда тако треба да буде увек, и када си млад и када остариш.

Након што је Хитлер изневерио пакт са Стаљином требало је у Србији да се нападне немачка војска како би се браћи Русима омогућило да се бране. У Јагодину је стигао проглас ЦК КПЈ поводом напада Немачке на СССР 24. јуна, а у Ћуприју 27. јуна. Комунисти су се организовали користећи у народу страх од фашизма и освете за пораз у Великом рату. Део Краљеве војске је остао у отаџбини такође желећи да се одупре фашистима. Окупациона немачка власт је надзирала локалну власт како би се обезбедило довољно хране, угља и производње за потребе немачке војске и индустрије.

Рудници угља у Сисевцу, Равној реци, Сењском руднику и десетинама околних мањих угљенокопа морали су да раде. Угаљ се железницом транспортовао најпре до Ћуприје, а онда даље на север. Радило се у Ћуприји у брикетници, циглани,  фабрици шећера, на поправци локомотива и вагона…

Тек формиран Параћинско-ћупријски партизански одред био је састављен од радника и студената, у просеку млађих од 20 година. У његовом саставу је било неколико комуниста. Сви остали су само желели да протерају фашисте, да се Србија спаси, да Срби не настрадају као у претходном рату.

Командир Драги је био млад комуниста, који је тек одслужио војску, али без официрског искуства.

Драгољуб Драги Димитријевић Јанков је примљен у Комунистичку партију, у партијску организацију у Ћуприји, у септембру 1940. године. Затекао је студенткињу Живку Дамњановић, студента Димитријевић Данила, учитељицу Раду Миљковић, домаћицу Вуку Михајловић и абаџије Миладиновић Радисава и Марковић Милашина.

Одред је формиран 28. јула 1941. године, а почетком августа је прерастао у чету. Драги је био командир, а водници су били Миодраг Новаковић Џуџа, Михајло Илић Куља и Александар Станковић. Политички комесар је најпре био Раде Николић Пикула, а затим Сава Глигорић кога је заменила Живка Дамњановић.

Након десетак дана кренуло се са оружаном акцијом у Сењском Руднику, а већ 10. августа је нападнут Сисевац. Командир Димитријевић Драги није хтео да стреља неколико заробљених жандара и петоколонаша. Ти људи нису пуцали, једноставно су се предали.

Док је агитовао за комунистичку партију међу радницима са ћупријске Славије увидео је Драги да људи раде за плату да би им породице преживеле. Били су то углавном беземљаши, неки су поседовали само сиротињску кућу са баштом. Замишљао их је Драги као будуће пролетере са партијском књижицом.

Знао је и да у братској Русији постоји народна милиција и полиција, као што у окупираној Србији постоје жандари. Сећао се како је председник општине у Ћуприји заједно са виђенијим Ћупричанима у јуну месецу прикупио новац како би били ослобођени његови партијски другови. Ни тог хапшења не би било да из Београда није дошао специјални изасланик Министарства унутрашњих послова Живојин Јовановић. Срески начелник је тврдио да у Ћуприји нема комуниста, али је београдски полицајац ипак ухапсио 15 лица за које је плаћен откуп. Касније више нико није био ухапшен у Ћуприји.

Након што је партизански одред започео своје акције на подручју општине Ћуприја (у саставу општине су били Сењски Рудник и околна места) и убиства неколико фолксдојчера, кренуле су немачке освете и стрељање локалних талаца.

Приликом напада на Сисевац и заробљавања жандара и запослених у руднику Драги је био свестан опасности да би након евентуалног стрељања заробљеника дошло до одмазде у Ћуприји и у околним местима. Није желео да становништво невино страда. А и зашто би стрељао људе који су само радили за плату и који никоме нису нанели зло. До тада братоубилачки рат у Србији још није био почео.

Међутим Петар Стамболић (1912-2007) и Филип Фића Кљајић (1913-1943) сматрали су да је командир чете погрешио. Након боравка на Брезовици, а пре доласка у село Шалудовац у околини Параћина, пошто је чета добила стотину нових бораца који су морали да положе заклетву, поставило се питање новог команданта. Живка Дамњановић је као политички комесар сменила командира чете и одредила новог команданта великог одреда Петровић Бору, официра Краљеве војске. Штаб је као преки суд одлучио да Драгољуб Драги Димитријевић Јанков буде кажњен стрељањем због лошег рада – неизвршавања примљених налога, пуштања петоколонаша и жандарма, присвајања заплењених ствраи и свађе пред сељацима, што је убијало углед чети. Пресуду је прочитао Филип Фића Кљајић, члан Главног штаба за Србију.

Тројица најбољих другара су извршили казну одмах.

Партизански кувар је узалудно тешио тројку која је извршила стрељање свог друга. Осећали су они у себи да су убили пријатеља који је био бољи човек од њих. Тело су покопали у плитку раку, без ознака, без петокраке, без крста. Гроб је остао необележен. Трава га је прекрила.

Један од њих је прошапутао како је Драги пре стрељања пружио руку ка зрелој јабуци на дрвету.

Објашњавао је кувар игуману манастира Раваница како је преки суд хитно формиран и како је Драги само рекао да није могао да убије људе који на никог нису пуцали. Све остало је било бесмислено. А отац Макарије се присетио како је изгледало суђење Апису на Солунском процесу 1917. године. Тада је Раванички архимандрит Макарије као војни свештеник исповедио осуђене официре пре стрељања.

Један од новопримљених партизана је само чуо како кувар говори да се све то десило пре доласка у Шалудовац 29. августа.

Почетком септембра месеца су у Србији створени Српска државна стража и четнички одреди у шумама. Немачка војска је почела велика хапшења, а због смрти једног војника стрељано је стотину талаца. Разбијена је Параћинско-ћупријска чета. Они који су преживели напустили су Ћуприју и околину, неки су заједно са јагодинским комунистима отишли преко Дрине и били оснивачи Прве пролетерске бригаде, а само је неколицина остала у Србији.

Након завршетка Другог светског рата први командир најпре Параћинско-ћупријског одреда, а затим и чете, Драгољуб Драги Димитријевић Јанков проглашен је за борца који је погинуо у НОБ-у. Да ли је то прорадила нечиста савест његових преживелих сабораца или су комунисти живећи у предратним вилама са новим женама схватили да су победници постали исти као и поражени, остаје питање без одговора.

Чланови штаба – преког суда који су осудили свог команданта на смрт, имали су злу судбину. Михајло Илић Куља, стакларски радник, стрељан је на зиду основне школе „Ђура Јакшић“ у Ћуприји. Александар Санда Станковић, скојевац из Ћуприје, који је једини знао да вози камион, преживео је рат. Народни херој Миодраг Новаковић Џуџа, потпуковник ЈНА, извршио је самоубиство 1955. године у Зајечару. Политички комесар Живка Дамњановић је извршила самоубиство 1942. године у Младеновцу. Пред смрт је вероватно размишљала: „Сада ће, сигурно, Партија да ми каже – Пошто си сама судила без нас, сад суди сама себи!“

Преки суд је постојао и постојаће увек.

Прошло је много времена од августа 1941. године када је Драги, Драгољуб Димитријевич Јанков, млади Ћупричанин стрељан. Никада није касно да такав човек добије спомен обележје у свом граду. Можда у облику јабуке у руци.