Град који је јужно од Београда имао прву самопослугу, па своју робну кућу, ноћни клуб, речни сплав, пицерију, заборавих на фабрику шећера, модерну аутобуску станицу и железничку станицу из 1884. године…, данас више не личи град мојих сећања.
Нисмо смели јавно да славимо Божић и Српску нову годину, па нам је тако зимски распуст почињао тек 15. јануара и трајао је три недеље. И баш у то време је река Раваница била залеђена, па смо могли да се клизамо по њој. Тада није било данашњих клизалишта и клизаљки, већ само приручних „слинчуга“. Важило је правило да нема лошег времена, већ само неодговарајуће гардеробе.
Испред школе је на снежном тротоару била веома дугачка клизаљка. Пошто школа није радила, „теткице“ нису имале пепео да је посипају.
Јоца Филозоф ме је подсетио да сам о свему овоме и слично већ писао у својим објављеним белешкама. Али има нешто што сам заборавио.
Школа „Ђура“ је имала свакојаке перфектно опремљене кабинете за наставу. Па је тако постојала и лутка у облику трупа човека са могућношћу да се на стомаку отварају делови и приказују разни унутрашњи органи – јетра, срце, црева… Али тада је сексуално васпитање била табу тема и о томе се разговарало само у фискултурној сали на другој обали Раванице док су дечаци задиркивали девојчице.
Ћуприја је добила нови трг са хотелом у чијем подруму је био ноћни клуб. А до хотела се налазила прва права робна кућа, чини се да се звала „НАШ ДОМ“. У приземљу се налазио део за модерну самопослугу, као и улаз у саму робну кућу. У њој је било свега и свачега, од златаре и гардеробе у приземљу, па до продавнице технике и грамофонских плоча на спрату.
Суседни градови су имали робне куће „Београд“, а само је Ћуприја имала сопствену праву робну кућу.
Да се вратим на час анатомије и сексуалног васпитања.
У приземљу робне куће били су огромни стаклени излози. У једном делу су се иза стакла налазиле лутке у облику мушкараца и жена и на њима су трговци излагали модерну гардеробу.
Тада сам се већ спремао за пријемни испит на факултету и све мисли су ми биле уперене ка математици. Нисам размишљао зашто гомила дечака стоји испред излога робне куће и упорно зури кроз стакло.
Имали су бесплатан час из анатомије људског тела, јер су трговци пресвлачили лутке у излогу. На телевизији и у биоскопима гледали су се још увек црно-бели партизански филмови и каубојски филмови у боји. А у тим филмовима и пољупци су били цензурисани, тек овлаш су биле спојене усне глумице и глумца.
А лутке у излозима су биле италијанске, са много детаља. И перикама.
На спрату робне куће продавали су се грамофони. Мислим само два-три модела. Магнетофони су могли да се купе само у Београду. Није било касетофона, огромних звучника и свега онога што данас постоји.
Грамофонске плоче су углавном биле оне мале, са по две песме с једне и друге стране, на 45 обртаја. Велике лонгплејке на 33 обртаја су биле реткост. Пошто су млади ноћу слушали Радио Луксембург, највећи проблем им је био како да на плочама пронађу песму која им се допала. Али ту је била свемогућа продавачица.
Не знам да ли је знала енглески језик, јер су се до тада у ћупријским школама учичи само руски, француски и немачки. Верујем да је била обдарена за музику и да је памтила песме на енглеском језику.
Једноставно дођеш код ње и почнеш да замуцкујеш текст на енглеском, а она те пита да ли можеш да јој звиждућеш мелодију песме или бар оно: ла-ла-ла-ла. И само што кренеш, она већ вади одговарајућу плочу и пушта је на грамофон.
Наравно да је била непогрешива.
Разликовала се од оних трговкиња које су по цео дан у старим радњама наслоњене на пулт ваздан само „дојиле тезгу“.
После сам отишао у Београд на студије. Разгледајући тамошње излоге, прижељкивао сам да се и у Ћуприји промене старе продавнице.
Прошло је више од једне деценије када је словеначки „Меркатор“ направио своју робну кућу. Тада је опет Ћуприја постала атрактивни трговачки центар. Из Бора су долазили да купе клавире, из Зајечара да купе грамофонске плоче и музичке касете, из Крушевца да купе прибор за пецање…
https://dusanstamenkovic.com/2018/08/14/samoposluga/
https://dusanstamenkovic.com/2018/08/24/odose-klaviri/
https://dusanstamenkovic.com/2021/01/16/klizaljka/
https://dusanstamenkovic.com/2018/04/22/night-club/


Uvek je to do lokalnih vlasti (da li napreduje grad ili se „gasi“). Ćuprija deli sudbinu mnogih malih mesta u Srbiji, tako da nam nostalgija ne pomaže.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person