ОДОШЕ КЛАВИРИ

Док сам у Београду студирао, у Ћуприји су се догађале нагле промене у позитивном смислу. На градском тргу су направљене две нове робне куће. У близини већ старе „Ангропрометове“, која се звала „Наш Стан“, никле су најпре Модна кућа „22. Децембар“, а затим и „Меркатор“ (време градње и свечано отварање 24.12.1980. – 19.04.1982.).

Словенци су тада у Србији имали у Београду велики тржни центар „Меркатор“ и у маленој Ћуприји робну кућу. Многима није било јасно зашто су баш изабрали и Ћуприју, а не Ниш, Крушевац или рецимо Бор. Посебно зато што су се у Јагодини и у Параћину утемељиле Робне куће „Београд“. Трговачка логика је често изнад начина размишљања обичних људи.

„Житница Мораве“ је превод римског имена Ћуприје. Не случајно, већ зато што је баш у Ћуприји постојала трговина житом, које се у близини производило, а употребљавано је широм римске империје. Скоро два миленијума касније, Ћуприја је поново добила могућност да буде и трговачки центар, а не само војнички, атлетски, здравствени и музички.

Поновно рађање Србије, односно нове српске државе, у деветнаестом веку, због геостратешког положаја  наменило је Ћуприји да буде административни центар. И док су се у суседним варошима Јагодини и Параћину развијали занати и индустрија, Ћуприја је захваљујући угљу из Сењског мајдана и железници, постајала трговачки центар.

Пола века касније, након завршетка Великог рата, у Ћуприји је постојао читав низ трговачких радњи које су се налазиле у главној улици (некада се улица звала Краља Петра Првог, касније Маршала Тита и данас Карађорђева) и у улици поред моравског парка (некада улица Ресавска, па Генерала Петра Живковића, а данас Живке Дамњановић).

Због ратног профитерства старим трговцима је нова власт одузела трговачке радње, па су после Другог светског рата у Ћуприји створена нова трговачка предузећа.

Најпре је 1946. године основан Државни срески магацин „Раваница“ као трговина свакојаком робом на мало. Следи 1951. године трансформација у три предузећа – „Ангропромет“, „Јединство“ (робна кућа „Победа“) и „Морава“ (локал „Дарданели“).

У Ћуприји су 1954. године формирана предузећа – „Моравац“ (касније „Воћар“), „Месопромет“ (касније кланица „Добричево“) и пекарска предузећа „Морава“ и „Раваница“ (зграда код железничке станице).

Након реорганизације 1960. године „Ангропромет“ је интегрисао „Мораву“ и „Јединство“.

Изградња градског трга је уследила 1967. године и тада је направљена робна кућа „Наш стан“, коју људи често препознају као стара робна кућа поред некадашњег хотела „Равно“.

Модна кућа „22. Децембар“ и словеначки „Меркатор“ су обогатили трговачко тржиште у Ћуприји и омогућили су грађанима овог дела Србије да се снабдевају робом која се на једном месту продавала још само у Београду. Убрзо је „Ангропромет“ постао саставни део словеначке „Емоне“ и тако је заокружена понуда купцима.

Суноврат ћупријске трговине је кренуо пре око три деценије (1984), када су локални политичари умислили да из Ћуприје треба да буду истерани сви остали трговци и да у Ћуприји без икакве конкуренције постоји једино „Ангропромет“. Истовремено је кренуло опште назадовање живота у Ћуприји.

Клавири, пианино и остали музички инструменти су се продавали у Ћуприји у РК „Меркатор“. А купци клавира су били грађани Бора, Зајечара, Крушевца, Крагујевца, Ниша… Многи Ћупричанини су тада у своје домове унели пианино. Атрактивност словеначке робне куће је заварала локалне моћнике да су способни да раде исто оно што су радили Словенци. Преварили су се очигледно. „Ангропромет“ је у стечају од 1.1.2002. године. Стечајни управник се родио 1962. године, две године је млађи од предузећа.

Затварање у општинске границе је био најштетнији избор. Локалпатриотизам, заклињање да у Ћуприји вреде само они грађани чији су преци сахрањени на старом гробљу, одрицање од идеје МОРАВАГРАД, самозадовољност и страх од свих других, учинили су да Ћуприја данас буде ово што јесте – град са све мањим и мањим бројем становника.