NIGHT CLUB

„Ноћни клуб“ је постао култно место и улазак је био привилегија малобројних. Узалуд су долазили момци са девојкама (које нису плаћале резервацију) из Бора, Зајечара, Крушевца, Крагујевца…

Неонска реклама изнад степеница којима се силазило у подрум хотела „Равно“ из улице просветитеља Доситеја Обрадовића била је најава за нешто што се виђало само у метрополама. Диско кугла на плафону, пригушено светло, сепареи за два пара, музика са грамофонских плоча, виски уместо уобичајене домаће брље,… све је било као на филму.

Беше то време непосредно након великих студентски демонстрација у највећим европским градовима, време када је друг Тито подржао београдске студенте, време када су Руси окупирали Чехословачку.

Италијански ловци су долазили у Ћуприју, паркирали би своје луксузне ферарије и ламборџиније на тргу испред хотела „Равно“, а локални момци су страховали за своје девојке. Нестварна илузија америчког сна била је на филмском програму у биоскопу који је и даље носио име „Занатски Дом“.

Друга врста пропусница је важила за све оне који су желели да иду у кафану у приземљу Дома ЈНА, где се налазила и модерна куглана, а филмски репертоар је био још увек соцреалистички.

Непосредно пре отварања „Ноћног клуба“ саграђен је у парку поред Велике Мораве ресторан „Плоча“. Ту су се преселиле лумперајке из „Синђелића“, који је дуже од пола века био симбол друштвеног статуса у Поморављу. Тома Здравковић, Горица Илић, чика Вуле Јефтић, Аземина Грбић и други музичари тога времена, правили су изврсно расположење у нестварном амбијенту поред реке.

 

Имала је тада Ћуприја и кафану „Ловац“ у којој се сваке ноћи одвијао стриптиз програм. Због тога су се пословни ручкови завршавали у ситне сате. Дуго се скривало од јавности, односно од домаћица, које су лепотице биле звезде ноћи.

На Сави и на Дунаву тада нису постојали речни сплавови, био је само један ресторан на ушћу. Звонко Богдан је певао сваке вечери у једном омањем хотелу, а ноћни живот је постојао у „Лондону“ и у „Мажестику“. Главни град је могао да позавиди маленој Ћуприји.

Такво је то време било некада. Људи су се променили, навике су се промениле. Телевизија и интернет су заменили кафане и биоскопе…

Вера Николић и много других спортиста су постали легенде уз ненадмашног спортског новинара и ТВ коментатора Драгана Никитовића.

Узгред, наш Добричевац је тада у Немачкој био главна фаца међу дилерима дроге. Због њега нико није смео у Ћуприју да донесе ни бенседин, а камоли нешто друго!