Почела су позивања телефоном, шаљу се поруке преко фејсбука, имејлови лете на све стране… значи да долази мај месец и годишњи генерацијски сусрети школских другара.
Неки имају устаљено време сусретања, понајвише последње суботе у мају месецу, а затим и прве суботе у јуну месецу. Сатница је 10.00 испред школе или 18.00 у омиљеној кафани.
У Ћуприји се некадашњи матуранти Гимназије окупљају испред школског улаза у главној улици, намерно да их виде сви пролазници. Да се зна да је матурска прослава, али и да се сретну с неким кога годинама нису видели.
Ко недостаје у генерацији, кога је издало срце или га је појео рак? Да ли су разредне старешине још живи? Ко ће да направи прозивку?
Могу ли заједно да се друже у истој кафани две или три генерације? Могу ли заједно да се окупе матуранти из две различите школе? Било би лепо да се на једном месту сретну ученици Гимназије, Медицинске и Техничке школе.
Ко ће за славље да доведе живу музику? Ко бира величину роштиљске порције? Колико ће професора да дође? Ко ће да сакупи новац? Питања се множе.
Да ли ће сви да буду обавештени о сусрету и да ли ће неко да шаље позивнице за јубиларно окупљање? Ко је организатор сусрета?
Све мање се рађа деце, а све више се напушта завичај, па се поставља и питање да ли ће школа да опстане, да ли ће кроз пет година, на следећем јубиларном састанку, да има ко да направи прозивку из школског дневника?
Гимназија у Ћуприји покушава да отвори још једно одељење за надарене ђаке који имају компјутер у малом прсту. Да ли ће бар њих петнаест да покаже и интересовање и знање и да тако продуже век школи која је основана давне 1909. године?
Зграда Основне школе „Ђура Јакшић“ је започета да се гради пре 130 година и била је намењена само за ученике до четвртог разреда, а они од петог до шестог разреда су морали да чекају све до 1909. године, да чекају да се формира Гимназија – приватна школа.
Тек од 1922/23. године у Ћуприји постоји Државна реална мешовита гимназија. Велики матуранти (данашњи средњошколци) добили су нову зграду давне 1927. године, која је касније надограђена да би добила данашњи изглед.
Ових дана носталгичари из далеких земаља резервишу авионске карте. Питају се да ли ће да затекну своју школу у истом стању, да ли ће да виде неку промену у центру „свог“ града, да ли ће да се препознају на улици…
Има некадашњих матураната који су успели да створе успешну каријеру у Београду или негде у белом свету. Осећају неку унутрашњу обавезу да се одуже својој старој школи, можда могу и да помогну граду.
А да ли ће све те оматореле носталгичаре и људе на врхунцу каријере неко из школе или из града да дочека, да им пожели добродошлицу, да их упита за савет или да потражи помоћ од њих?
Да ли ће Мухамед брегу или ће брег Мухамеду?
Душан Стаменковић 
A propos clanka(odlican,kao i uvek),hocemo li se mi sastajati ove godine?B.Pecic
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Gimnaziju sam završila školske 1968./69.g.Mislim,ne tvrdim,da je moja generacija jedina koja nije proslavljala 10.g. mature.A zašto??Pa ,niko nije hteo da se prihvati organizacije.Onda je organizovana proslava 15.g. i ja sam uzela obavezu da obavestim moj razred.Dovijala sam se na razne načine ne bih li prikupila brojeve telefona i obavestila ih.Ishpd mog višednevnog okretanja telefona i razgovora bio je poražavajući,jer je odeljenje IV/4 došlo u najmanjem broju bez obzira na činjenicu da ih najviše živi baš u Ćupriji.Jednostavno nisu hteli da dođu.Ta praksa je nastavljena i dalje.Najviše su dolazili oni koji ne žive ovde.Pojedini su došli na samo jednu proslavu i nikada više.Zaključak se sam nameće,a to je:Meni moji školski drugovi ne znače ništa i zašto da ih viđam.!!Zadnju proslavu nismo ni organizovali,jer opet niko nije hteo da se prihvati organizacije.Svi čekaju da to uradi neko drugi.Pa kad nismo u stanju da organizujemo proslavu mature ,kako ćemo da organizujemo neku veliku akciju da uredimo grad ili nešto slično??A kad neko drugi nešto organizuje svi mu nađu ne jednu,nego 101 zamerku.Sećam se protesta 1996./97.g. Koalicije zajedno u centru grada na koju je izlazilo nas 20-30 uz pratnju desetak inspektora MUP-a,po službenoj dužnosti.Kad je koalicija pobedila i na trgu se pekao vo na ražnju izašli su svi grebatori,svi mufljuzi,da jedu i piju za đžabe i kažu da nije moglo da se od takvih priđe.Bila je otimačina.Naravno da mi nije palo napamet da izlazim,jer mnogo dobro poznajem mentalitet ljudi sa kojima živim ceo dosadašnji život.Zato mislim da ovde neće ni breg Muhamedu,ni Muhamed bregu .Ovde se čeka da drugi rade,a kako je tih drugih mnogo malo načekaćemo se.Tužan smo mi grad.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Fotografija ispod koje piše „ulica Braće Nešić “ je napravljena kada su se iskopavale kosti streljanih partizana u selu Lapovo.Fotografiju sam ja dala Duletu,a na njoj je s desna na levo druga koja stoji moja majka Danica Nešić rođena sestra Mirka Nešića,pa moj otac Borivoje Cenić,rođeni brat Milice Cenić i sin zaklane Leposave Cenić , do njega Mica Nešić rođena sestra Miodraga Nešića i sestra od strica moje majke.Kad su ga streljali Mirko je imao 18 godina,Milica 20,a mislim da je i Miodrag imao 20 ili 21 godinu.Kako je bilo mojim roditeljima i mojoj tetki kada su vadili kosti jednoj prekinutoj mladosti koja je otišla u borbu za boljim i pravednijim životom.Oni se nisu bavili politikom da bi lažući narod dobro živeli.Bili su iskreni borci za bolje sutra.Nažalost,nije im se dalo.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person