Човек који је донео воду Ћуприји

Човек који је донео воду Ћуприји

Пролог

Ћуприја, крајем педесетих.
Улице прашњаве, калдрмисане, лети облаци прашине гуше кораке, зими блато гута обућу. Вода из плитких бунара, канте на раменима, ручне пумпе које шкрипе.
„Град без воде није град,“ мислио је један човек. Његово име било је Рајко Минић.

Занатлија и бунтовник

„Рад је моја школа,“ понављао је себи док је као дечак у Кули ударао чекићем по калупу. Рано је напустио своје село код Пријепоља. Мирис коже и лепка, звук игле кроз дебелу кожу – то је био његов свет.
Када је на почетку рата у Београду искочио из воза за Немачку и нашао се касније у Сењском руднику, у себи је чуо глас:
„Боље међу радницима него у туђини. Боље да руке буду црне од угља него празне од смисла.“

Љубав у доба чоколаде

У Ћуприји упознаје Зорку. Сваког дана остављао је чоколаду у њеној фиоци.
„Хоће ли схватити да је ово моја реч без речи? Да је свака чоколада моје признање?“
Њен отац није желео комунисту за зета. Али љубав је била јача од идеологије.
„Зорка,“ шапнуо је једног дана, „све ове чоколаде нису ништа ако не прихватиш мене.“
И прихватила га је. Венчали су се и изродили синове.

Воља грађана у делу једног човека

Ћуприја је крајем педесетих била град без канализације, без асфалта, без водовода.
„Вода мора да дође у Ћуприју,“ говорио је радницима.
„Ако успем да доведем воду, успећу да доведем живот. Људи ће престати да носе канте, деца ће пити са чесме. То је моја дужност.“
И заиста, 8. марта 1962. године, вода је потекла. Три јавне чесме постале су симбол новог доба. Људи су се окупљали, пунили канте, смејали се. Уз водовод направљена је и канализација, а затим су улице асфалтиране. Мирис свежег асфалта мешао се са звуком воде која је први пут потекла кроз град.

Човек без кабинета

Док су други градили кабинете и куповали службене аутомобиле, он је остао у старој канцеларији, за дрвеним столом, на истој столици.
„Ћуприја је мала,“ говорио је, „свуда стижем пешке или бициклом.“
„Не треба ми кабинет. Треба ми рад. Ако ја седим у фотељи, ко ће да донесе воду?“

Анегдоте које постају легенде

На седници општине, када му један одборник рече: „Ви ђубретари стално тражите повећање дотација,“ Рајко одговори:
„Ђубретари сте ви, јер ви правите ђубре. Ми смо хигијеничари, јер морамо да чистимо за вама.“
„Нека знају – наш рад није срамота. Срамота је оставити град у прљавштини.“

Једном је возач из предузећа покушао да однесе камион шљунка кући. Рајко га је пратио по мокром трагу гума. Уместо отказа, дао му је једну туру легално.
„Строгост мора да има границу. Ако му дам једну туру, знаће да сам човек. Али ако му дозволим више, изгубићу ред.“

Последња жеља

После више срчаних удара, 16. септембра 1980. године, Рајко Минић је умро. Његова последња жеља била је да кроз Ћуприју, трасом којом пролази погребна поворка, потекне вода из уличних вентила.
„Ако ме Ћуприја испрати водом, знаћу да сам успео. Вода је мој живот, моје дело, моја истина.“
И заиста, тог дана Ћуприја није плакала сузама – плакала је водом.

Епилог

Историја Ћуприје није само у књигама. Она је у води која тече кроз град, у асфалту који носи кораке, у канализацији која чува здравље.
Рајко Минић није био само директор комуналног предузећа. Он је био човек који је Ћуприји донео воду – и тиме јој донео будућност.

Данас су неки други људи на власти. Рајка Минића не желе да спомињу. Ваљда их је срамота, ако уопште знају за срам.

Лични подаци:
Рајко Јована Минић – Србин, рођен је 03.03.1916. године у селу Тоци, Црквени срез Милешевски – Пријепоље. Преминуо је 16.09.1980. године у Ћуприји.

Зорка Минић, од оца Милоја Митровића, рођена је 17.11.1928. године у селу Буковче, код Јагодине. Преминула је 17-10.2007. године у Ћуприји.

Минић Рајка Миодраг – Мићун, рођен је у Ћуприји 20.03.1953. године.

Минић Рајка Милојко – Моца, рођен је у Ћуприји 09.12.1955. године.