СТАРАЧКЕ СУЗЕ

Ноћ је била тиха, онаква каква бива само у Поморављу кад се септембарске магле спусте ниско над Мораву. У великом дворишту је тињала ватра под бакарним казаном. Мирис превреле шљиве мешао се са мирисом сувог буковог дрвета. Капи ракије падале су у лулу казана – једна, па друга – као да мере време које никад није стало.

Из куће, кроз отворен прозор, допирао је хладан глас телевизијског спикера: „...настављају се борбе у западној Босни… добровољци из Србије… санкције… поскупљење бензина…“

Младен је седео на ниском троношцу, згрчен. Крупна суза склизнула му је низ изборано лице и изгубила се у седој бради. Није је обрисао надланицом. Унук, двадесетдвогодишњи студент, стајао је преко пута и гледао га. Није знао да ли су то сузе од дима или од нечега много тежег.

„Деда,” рече коначно, „у књигама пише да је ’44. све било јасно. Партизани тамо, четници овде. А ти си носио и кокарду и петокраку. Како то?”

Младен дуго није одговорио. Само је додао још једну цепаницу у ватру. Пламен лизну.

„Јасно је било само онима који нису били тамо, синко. Ми смо били заглибљени у блату.”

Уздахнуо је дубоко.

„Август четрдесет четврте. Имао сам осамнаест година. Мобилисали су ме заједно са Миланом, комшијом. Исти атар, иста авлија. Морали смо смо на Буковик. А онда смо бежали преко Дрине… Глад је била страшнија од метака. Јели смо кору с буковине, гњиле печурке, понекад и коњско месо које је већ смрдело. Дизентерија нас је секла. Крв у гаћама, слабост таква да легнеш крај пута и молиш се да више не устанеш. Вашке су нас јеле живе. Гребали смо се до крви, а оне су се само више множиле.”

Младен застаде. Ватра је јаче пуцкетала.

„Једног јутра ударила је паљба. Милан је био два корака испред мене. Метак га је погодио право у лице. Разнео му доњу вилицу. Језик му је висио напоље, крв липтила у млазевима. Погледао ме је… право у очи. Држао сам га за руку док се није укочио. Спустио сам му капке. Закопали смо га плитко под буквом. Ни крста нисмо смели да ставимо.”

Младен заћута гледајући у ватру.

„После тога сам преломио. Хтео сам кући, макар ме убили на прагу. Прешао сам Дрину ноћу, кришом, као пас. Кад сам се довукао до села, мислио сам – готово. Али ОЗНА је већ чекала.

Извели су ме пред неког капетана. Млад, а очи му старе. ’Био си на погрешној страни, Младене. Држава нуди амнестију онима који нису клали. Али слободу мораш да заслужиш.’Јавно су викали: амнестија, помиловање, краљ је рекао ’прикључите се Титу’. Многи су поверовали. Дођеш, предаш се – мислиш, враћам се мајци. А ОЗНА је имала спискове. Ко је мало јаче причао о краљу, ко није одмах пољубио петокраку – тога су ноћу одводили. Везаних руку жицом. Без суда. Тих ноћи ни пси нису лајали, чуо се само звук камиона који одлази. Јутро би било тихо. Жене би шапутале: ’Опет су неког проверили.’ После месец дана породица би добила папир да је ’погинуо у борби против остатака непријатеља’. Лагано, тихо, као што се чисти плева из кукуруза.”

Младен сипа у чашицу мало млаке ракије. Руке су му дрхтале.

„Мене су, ваљда, сматрали обичним сељачетом. Скинули ми шубару, ставили Титовку, обукли ме у војничку блузу и послали у Срем. А после – у КНОЈ. Опет у шуму. Јурили смо ’одметнике’. Гледао сам кроз нишан и знао да је тамо можда неко ко је лежао поред мене и Милана у Босни… Пуцао сам, синко. Пуцао сам да не би пуцали у мене.”

Унук је стиснуо вилицу. После дуге тишине упитао је тихо, скоро љутито:

„И ниси никоме могао да кажеш? Ни после?”

Младен се горко насмеја.

„Ко би ме слушао? Званично је била амнестија. На папиру смо се ’помирили’. А у стварности… ко је хтео краља назад, тај је био непријатељ народа. И чистило се ноћу.”

Из куће је спикер поново почео да прича о добровољцима који прелазе Дрину и „бране огњишта“.

Младен погледа према прозору, па опет у ватру.

„Чујеш ли га? Исто. Иста река. Иста прича. Само су имена друга. Ја сам прешао Дрину два пута ’44. и ’45. – једном са кокардом, други пут са петокраком… Педесет година касније гледам како ваша генерација опет прелази исту реку.”

Наже се напред и чврсто стегну унуку руку. Стисак му беше јак, груб.

„Запамти ово добро. Кад се велики играју рата, малима не пресвлаче само кошуљу. Они нам пресвлаче кожу. И душу. Ја нисам био ни четник ни партизан. Био сам гладан, вашљив, уплашен сељак који је хтео да се врати кући и да му шљива роди.”

Младен је ћутао дуго. Сузe су му и даље тихо текле. Није их брисао.

„Не знам, синко… да ли ми сузе иду од буковог дима… или ме још увек пече онај Миланов поглед који ме пита: ’Зашто?’“

Ватра је полако замрла. Остало је само жар. Лула казана је и даље капала – равномерно, упорно, као да броји године које никад нису прошле.

Младен просу последњи гутљај ракије на земљу. Земља је брзо попила ракију.

„За покој,” прошаптао је. „За све нас.”

Ноћ је остала тиха. Магла се дизала над Моравом, носећи мирис дима, шљиве и старог рата који никако да умре.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА