ВЕЧЕРЊА ШЕТЊА

Сунце је већ зашло, али не сасвим. Његова последња светлост се задржава на врховима дрвећа као да не жели да напусти сцену. Бањско шеталиште добија нову боју – златну, па онда љубичасту, па коначно ону дубоку плаву која припада само вечери.

Лампе се пале једна по једна, као мисли које се буде у тишини. Њихова светлост није јака, али је довољна. Праве кругове на плочнику, као прозоре у неки други свет. Ми корачамо кроз те кругове, полако, као да не желимо да их пореметимо.

Поред нас је бањски поток. На његовој обали, као чувар, стоји нова црква. Њена бела фасада светли под рефлекторима, а крст на врху бљешти. Звона не звоне, али присуство је ту. Као да нас неко гледа, али без осуде. Само са разумевањем.

„Ово је најлепши део дана,“ каже она.

„Јер је све успорено?“ питам.

„Јер је све искрено,“ каже. „Нема журбе, нема маски. Само кораци, светла, и ми.“

Ћутимо неко време. Људи пролазе, али не сметају. Један пар се држи за руке, једна жена шета пса, један дечак вози тротинет. Све је у покрету, али ми стојимо. Као тачка у реченици која је дуго трајала.

„Сећаш се кад смо први пут прошли овуда?“ пита она.

„Сећам се,“ кажем. „Било је лето. Имала си хаљину боје лаванде.“

„Држала сам те под руку.“

Смеје се. Тај смех није гласан, али је дубок. Као да долази из неког места које зна све моје мисли пре него што их изговорим.

Прилазимо цркви. Њена врата су отворена, светлост изнутра се пробија кроз витраже. На једном од њих – лик анђела. Не личи ни на кога, али подсећа на све. Моја жена гледа у њега, па у мене.

„Мислиш ли да нас неко чува?“ пита.

„Мислим да нас неко памти,“ кажем. „А то је исто.“

„А ти?“ пита. „Кога ти памтиш?“

„Једну девојку из младости,“ кажем. „Али не због ње. Због себе. Због оног што сам био кад сам је фотографисао за неки женски часопис.“

„А сада?“ пита.

„Сада гледам тебе,“ кажем. „И не желим да будем други.“

Ћутимо. Поток тече. Светла трепере. Црква стоји. Ми корачамо даље, али не журимо. Вечерња шетња није путовање. Она је разговор са временом.

Враћамо се на летњу терасу хотела која има ту чудну способност да изгледа исто у свим епохама.

Она одлази до собе, а ја седам сам, али не и усамљен. Испред мене је кафа са ратлуком и чаша хладне воде. Та комбинација је мој ритуал, мој знак да дан тако почиње и тако се завршава. Кафа је горка, али не превише. Ратлук од руже је слатак, али не нападно. Вода је хладна, али не ледена. Све је у равнотежи, као да је неко пажљиво одмерио емоције пре него што их је сипао у чашу.

Поглед са терасе пуца на шеталиште, које се као река улива у бањски парк. Људи пролазе у ритму својих дана. Пензионери у лаганом ходу, млади у брзом кораку, деца у трку. Сваки пролазник је као реч у реченици коју неко други пише. Жамор се чује као удаљени разговор из сна – мешавина корака, смеха, шушкања новина. Чује се и музика из даљине, неки саксофон, као да се неко труди да улици да душу.

Унутар мене – монолог. Онај тихи, упорни, који се често јавља. „Можда је нови живот само покушај да се врати онај стари… можда је она девојка из младости била почетак свега… можда…“

Сећам се ње. Девојке из младости. Са косом која је мирисала на сунце и кораком који је био бржи од мог срца. Седела је некад на истој оваквој тераси, у другом времену, у другом свету. Имала је навику да пије сок од јабуке. Њен смех је био кратак, али продоран. Није се смејала често, али кад би се насмејала, све би стало. И ја са њом.

Није то носталгија. То је тренутак кад се нови живот и стари живот додирну. Кад схватим да све што желим није ново, већ поновљено. Да се врати онај осећај, онај поглед, онај тренутак кад сам веровао да је све могуће.

И онда – глас.

„Је л’ ти опет причаш са собом?“ – каже она, моја жена, седајући поред мене као да је ту одувек, али и као да је управо стигла из неког бољег света.

„Само размишљам,“ кажем, „о томе како је све што желимо – већ било.“

„ Није било овако зрело. Није било овако мирно.“

Насмејем се. Не зато што је рекла нешто духовито, већ зато што је рекла нешто тачно. Она уме да прекине моје мисли као диригент који заустави оркестар.

„Успомене се не плаше нас,“ каже она. „Оне нас прате. Као сенка.“

Устајемо. Кафа је остала недопијена, вода испијена, ратлук поједен. Али тераса је ту. И шеталиште. И парк. И живот – не нов, не стар, већ наш.

Смејемо се. Људи нас гледају, али не као странце. Врњачка Бања има ту способност да све претвори у сцену, а све људе у глумце који знају своје улоге. Ми смо пар који шета, разговара, смеје се, и понекад ћути. Али у тој тишини има више речи него у било којој књизи.

„Знаш,“ кажем, „можда је нови живот ипак могућ. Али само ако га не тражимо.“

„Него?“ пита она.

„Него ако га препознамо. У овом тренутку. У овом разговору.“

Ћутимо. Али то није празна тишина. То је тишина која има облик – као кристална чаша у коју је сипана успомена.