БАКЉАДА

У Ћуприји, оном граду који најлепше мирише баш пред Ђурђевдан, тридесети април никада није био обичан уторак или четвртак. Био је то дан када су се границе између стварности и илузије брисале у диму запаљеног катрана. Док су се у кухињама спремале залихе за сутрашњи излет, а мисли одлутале ка неком новом „Докторовом прасету“ које ће се окретати крај Мораве, улице су припадале нама – деци са буктињама у рукама.

Припреме за бакљаду нису почињале те вечери, већ данима раније. Није то била купљена забава, већ ручни рад који је спајао очинску вештину и дечачку нестрпљивост. У двориштима око „Славије“ или код „Напретка“, куцали су чекићи. Дрвена шипка од тачно једног метра била је основа. На врх би се пажљиво причврстила велика празна конзерва од грашка или месног нареска, напуњена крпама натопљеним у прерађено уље или густи, црни катран. Тих дана, Ћуприја је мирисала на радионицу, на ишчекивање, на нешто веће од нас самих.

Када би сумрак коначно пао тридесетог априла, град би променио лице. Скупљали смо се испред школа, мали плави пионири који су одједном постали носиоци светлости. Бакљада није била само шетња главном улицом (Улицом Маршала Тита) од Микићевог до Моравског моста; био је то масовни спектакл социјалистичког духа, дисциплинован, а опет диваљ у својој ватреној лепоти.

Колона би кренула. Стотине упаљених конзерви бацале су дуге, разигране сенке на фасаде ћупријских зграда. Док смо марширали уз песму и поклике, осећали смо ту чудну мешавину заједништва. Била је то „мајска лепота“, можда заиста само илузија јединства, али илузија која је грејала боље од иједног капута. Ватра је била симбол револуције, рада и светле будућности која нам је тада изгледала тако дохватљива, баш ту, ка мосту на Морави.

Циљ бакљаде био је почетак нечег још већег. На плажи поред Велике Мораве, бакље би се претварале у велику логорску ватру. Око ње би се окупила цела Ћуприја – синдикалци, комшије, породице. У котлићима је крчкао гулаш, причале су сe приче које су прелазиле у легенде, а песме су одјекивале до дубоко у ноћ. Многи нису ни одлазили кући. Остајали су ту, крај преосталог жара, чекајући тренутак када ће се први зраци сунца пробити кроз мајску маглу изнад реке.

То је био прави „Уранак“. Почетак празника који је славио човека и његов рад, али и човекову потребу да се стопи са природом.

Данас, када прошетате Ћупријом уочи Првог маја, тишина је другачија. Нема више дечака који пажљиво закуцавају конзерве за летве. Бакљаде су се повукле са улица и преселиле на стадионе или политичке скупове, изгубивши онај свој првобитни, пионирски жар. Оно што је некада био „масовни спектакл“ дисциплине и заједништва, данас је постало неформално породично окупљање уз роштиљ.

И док традиционалисти подсећају на Ђурђевдан, а сећања на социјалистичке параде полако бледе, остаје тај осећај у ваздуху. Првомајски уранак у Ћуприји и даље живи, иако више не гори истим пламеном. Можда је та бакљада заиста била само визуелни ефекат једног времена, али за све нас који смо те вечери држали метар дрвета и конзерву која прска варнице, то је био тренутак када смо заиста веровали да осветљавамо пут ка бољем свету.

Мајска лепота је можда илузија, али успомена на ватру у дечачким очима је најстварнија ствар коју имамо.

МАЈСКА ЛЕПОТА – ИЛУЗИЈА – Душан Стаменковић

ДОКТОРОВО ПРАСЕ – Душан Стаменковић