ДОКТОРОВО ПРАСЕ

 

Слатко од ружиних латица је било намењено само за привилеговане госте.

Слатко од кајсија и шумских јагода је служено у посебним приликама.

Слатко од трешања, дуња, купина, шљива… се најбрже трошило.

Такав је био обичај у Оливериној кући – најпре слатко и кафа, па онда дружење са колегиницама са посла, комшиницама, познаницама… Нису заостајали домаћи ликери (крушковац је био најомиљенији) и понекад љута ракија.

Сибинка и Даница су биле две Оливерине добре пријатељице. Знале су оне једна за другу, јер су делиле истог мушкарца.

Сибинка је још студирала када се удала за Миленка. Успешно су обоје завршили студије на Медицинском факултету у Београду и почели су да раде у малој вароши где свако сваког познаје.

Била је то права студентска љубав. Права и велика љубав. Изродила је Сибинка Меленку два сина.

Даница је била млађа и лепша од Сибинке. Као средњошколка се заљубила у наочитог лекара који је лечио њеног оца. Није јој сметало што је доктор Миленко био ожењен. Наравно, ни Миленко није остао равнодушан према допадљивој Даници. Процветала је још једна велика љубав.

Није била Даница захтевна, задовољавала се дискретном докторовом пажњом. Чим је матурирала и запослила се иселила се из очеве куће и становала је сама у центру града. Само тако је могла у свако доба да угости свог љубавника.

Када се Даничин брат убрзо оженио узео је за кума доктора Миленка. Свадба је била велика, скупило се пола вароши. У колу су загрљене играле Сибинка и Даница. Сви су гледали и подгуркивали се, јер је била јавна тајна да постоји забрањена веза између Миленка и Данице.

Године су тако пролазиле у љубавном троуглу.

Дешавало се да Сибинка прва дође код Оливере на дружење, а да онда стигне и Даница. Оливерин муж би тада водио Даницу у другу собу да сачека док Сибинка не оде. Обе су поштовале домаћине и нису правиле љубоморне сцене.

Доктор Миленко је био веома омиљен код пацијената, не само као стручњак, него и као свестран човек. Био је тимски лекар у фудбалском клубу и кафански тип који је побеђивао у карташким играма, највише у преферансу. Својим благим осмехом је освајао људе. И колеге су га волеле.

Долазио је Први мај, први државни празник након Нове године када се није радило по неколико дана. То је био прави тренутак да се пацијенти захвале докторима доносећи им разне дарове.

Флаша вискија је био мање пожељан поклон у односу на балон домаће ракије. Цвеће, бонбоњере, књиге и слични дарови су потицали од чиновника и градске господе, а сеоски домаћини су доносили оно што имају. Доктор је обожавао чорбе и супе, па је био задовољан када добије на поклон шаргарепу, целер, млади лука и све што потиче из сеоске баште. Додуше, није одбијао јагњетину и прасетину, али је молио да буде са ражња и добро печена. Докторка је сваки поклон прихватала.

Доктори Сибинка и Миленко су уочи празника рада добили шест прасета са ражња и у најави за Ђурђевдан имали су још неколико јагњета. Нису знали шта да раде са толиким печењем. Наравно, најлакше је било да печење поделе са својим пријатељима.

Оливера је тако добила два печена прасета – једно на предлог Сибинке, а друго на предлог Миленка.

Миленко је Оливеру дискретно замолио да једно прасе буде предато његовој Даници.

Сибинка је знала да су Оливери и њеном мужу превише два печена прасета, али је достојанствено то прихватила. Чак је сама изабрала два најбоља.

Године су све брже и брже пролазиле, али љубавни троугао је опстајао. Миленко под старе дане није више желео да буде разапет између две велике љубави. Ваљда је време учинило своје и Сибинка и Даница су постале добре пријатељице. У малој вароши је све постало прихватљиво, као да се провинцијски дух променио.

Сибинка се тешко разболела, па је своје последње дане проводила скоро непокретна у кревету код своје куће. Пазила ју је, окретала, подизала и хранила понајвише Даница. На крају су њих две остале саме и нису се одвајале до последњег часа.

Више нико није сметао да се Даница уда за Миленка и да тако своју велику љубав озваничи. Али није било тако.

Миленко је умро убрзо након Сибинке.

Даница је остала сама, па се све чешће питала зашто није родила бар једно дете. Тражила је одговор од Оливере, иако га је и сама знала. Имала је у целом животу само једну љубав – велику и вечну.

Оливера их је све надживела. Иако су јој се Сибинка и Даница у сузама јадале износећи сву горчину љубавног троугла, никада није уз слатко и кафу другим пријатељицама преносила шта се заправо догађало. Тако је и прича о докторовом првомајском прасету остала дуго скривена.