ЗЛАТНО ДОБА ЋУПРИЈЕ

 

Израда пројектне документације за нови мост на Великој Морави одмах до видљивих остатака старог римског моста, претварање „жутог моста“ у туристичку атракцију која ноћу постаје виртуелни свет дугиних боја, реконструкција централног градског трга на коме израста римски амфитеатар, изградња величанственог споменика Кнезу Лазару на крају улице Кнеза Лазара која са две нове одвојене коловозне траке постаје широки градски булевар, најава нових кинеских и турских фабрика у индустријским зонама поред аутопута и девастиране шећеране, премештање „Градске куће“ покрај римског амфитеатра на градском тргу као што је некада било, и много шта друго, најављује ренесансу Ћуприје.

То потврђују и нови атлетски стадион поред кога ће да никне и модерна атлетска дворана. Замрли спорт оживеће и поново ће Ћуприја да буде расадник европских и светских рекордера.

Вратиће се роде у Ћуприју, оживеће школска дворишта…

Све подсећа на време једног другог Александра, краља Александра Карађорђевића, и на временски период непосредно након завршетка Великог рата и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца.

Некада су под ћупријском административном влашћу била многа села која данас припадају Параћину, Деспотовцу, Свилајнцу или Јагодини. Тако су и рудници угља у Маквишту, Сењском Руднику, Равној Реци, Сисевцу и Бигреници доносили немале новчане приходе Ћуприји који су омогућавали убрзани развој града.

Ћуприја и Тирана, главни град Албаније, могли су тада да се упоређују по много чему.

Страни инвеститори у лику Чеха пренели су у Ћуприју дух градског живота који је у себи подразумевао не само културу, музику и опште образовање, већ и спорт и спортске игре. Масарикова школа је постојала само у Београду и у Ћуприји.

Аустријанци су 1922. године саградили велики гвоздени друмски мост који и данас спаја Јагодину и Ћуприју. Створени су услови да крену прве редовне аутобуске линије према суседним градовима. Аутомобили су на ћупријским калдрмисаним улицама потискивали фијакере.

Некада турска касаба, а онда варош која обећава, наставила је да се урбанизује онако како је још један век раније започела под будним оком немачког инжењера Барона. Улице су постале широке, куће без дворишних ограда су пратиле модерну архитектуру, саграђен је велики парк поред Мораве. Сазидана је и нова зграда Гимназије.

Биоскоп се преселио из кафанских сала у новоизграђени Занатски дом у коме се налази права биоскопска сала са 450 седишта у партеру и на балкону.

Прелиставајући „Моравски гласник“ који се појавио давне 1928. године могуће је да се сагледају сви аспекти тадашњег живота у Ћуприји.

Уочава се да је још онда поклањана велика пажња питању родне равноправности, односно учешћу женске омладине у свакодневном животу грађана. Створен је „Одбор госпођица у Ћуприји“ који је одмах у хотелу „Синђелић“ направио велику маштовиту игранку.

Соколско друштво у Ћуприји је окупљало врх омладине, а поред фудбалских и других клубова, створен је и аероклуб – подељене су прве чланске карте.

Радници су имали праве синдикате, левичарски УРС и крајње десничарски ЈУГОРАС. Није било много комуниста и они су се организовали тек уочи Другог светског рата.

На кући Пандуровића је 1928. године направљен симбол слободних зидара. Иако је у Масонској организацији било више виђенијих људи из Поморавља, није постојало удружење у форми масонске ложе. Антоније Шокарац је био у Ложи „Побратим“ од 1922. године. Добривоје Бранковић је од 1928. године био у Ложи „Шумадија“, у којој су били и Јован-Ивко Драшковић од 1932. године, као и Милан Стевановић од 1933. године. Погрешно се прича о неким другим виђенијим људима да су били Масони, као и да је у Ћуприји постојао Венчић „Поморавље“ који је постао део ВЛЈ. Хумано-кафанско удружење „ЏБУН“, са местом окупљања у кафани „Дарданели“, било је по идејама блиско масонској организацији. Групу су сачињавали банкари, занатлије и трговци.

Златно доба Ћуприје које је настало након српске победе у Великом рату, у ери краља Александра, поново се рађа. Да ли је то име Александар заиста срећито за Ћуприју, судиће будуће генерације.