МОЈЕ ПРАВО ЈЕ ДА ЗНАМ

У ери ријалитија скоро у свакој кући се непрекидно приказују групе људи које живе пред телевизијским камерама. Шта они једу и пију, да ли се свађају и псују, да ли на скривеном месту воде љубав, то и много шта друго је тема за препричавање док се пије поподневна кафица.

Насловне стране дневних „Блатоида“ су препуне фотографија политичара, пословних људи  и естрадних звезда са бомбастичним насловима који би требало да привуку пажњу широких јавних маса (обичних људи) и тако повећају тираж издавачу.

Да ли је тако било одувек?

Заборавило се време када је постојао порез на шунд, било да су то биле грамофонске плоче са песмама типа „Миле вози тракторче“ или недељни часописи са порнографским садржајем.

„МОЈЕ ПРАВО ЈЕ ДА ЗНАМ“ је била крилатица с којом су одрастала деца у основној школи у којој су наставници били у обавези да образују и васпитавају ђаке.

Лист „НАША РЕЧ“ се штампао у ћупријској основној школи „Ђура Јакшић“. Ђачка штмапарија је била довољно опремљена да задовољи потребе ученика да у свом листу објављују поред школских информација и сопствене песме и приче.

Данашња привредна друштва су некада била предузећа или радне организације. У самоуправном систему су постојале „основне организације удруженог рада“ – скраћено ООУР, које су у заједници чиниле „организације удруженог рада“ (ОУР) са правом вишег удруживања у „сложене организације удруженог рада“ (СОУР).

СОУР „ПИК Поморавље“ са седиштем у Ћуприји обједињавао је више фирми из Ћуприје, Јагодине и Параћина, па је тако у свом саставу имао и фабрику шећера, пољопривредно добро „Добричево“, месну индустрију „Јухор“, Фабрику бонбона „Параћинка“ и тд. Велики број радника је имао свој лист који се штампао у 4.500 примерака, па је тако сваки запослени имао могућност да у бесплатном издању задовољи своју знатижељу о догађањима у свом радном окружењу.

Ауто-транспортно предузеће „Велика Морава“ („Велмортранс“) је обављало превоз робе и путника у више општина и тада је у њему радило око 1.450 возача, механичара и осталих. Традиционално се издавао лист неколико деценија. Садржај је био свестран, почев од коментара о претходним догађањима, до планова развоја предузећа. А било је ту и укрштених речи, карикатура, песама радника,… све до приказа актуелних закона о саобраћају и савета како се понашати за воланом.

Након Титове смрти престала је отворена борба против техноменаџера, па су на место директора у предузећима почели да долазе стручни људи. Политички наметнути директори су морали да уступе место млађима и амбицијознијим личностима. Тако избијају у јавност Коларевић, Станковић, Кочановић, … Ратко Марчетић. Наравно да су и они имали чланске карте Савеза комуниста Србије.

Ново време доноси и трговачка предузећа која се појављују као посредници између произвођача и крајњих корисника. Издавање меница без покрића је најпре било кривично дело, па је тако и Ратко Мерчетић склоњен са места директора „Помекса“ (РО „Поморавље Промет“). Будући министар за саобраћај у влади Србије је био обештећен, али је „Помекс“ остао жртва. Тираж листа овог предузећа је био скроман – само 500 примерака.

МИП Ћуприја (Метало-прерађивачка индустрија) је пословао у оквиру сложене организације „ГОША“ из Смедеревске Паланке. Тадашње тржиште у Југославији је било недовољно велико, па је сасвим нормално било да радници из ООУР „Хидрофор“ путују у Кувајт и да тамо раде.

Локалне самоуправе нису заостајале за предузећима, па је тако свака општина имала свој недељник, а на нивоу Поморавског округа је још од 1945. године излазио лист „Нови Пут“.

Највећи синдикални лист је била „БОРБА“, буквално је то била новина са највећим форматом хартије. И док су синдикалне вође биране према степену сарадње са тајном државном службом, дотле су радници престајали да читају своје новине.

Времена се мењају, па тако и жеља људи да буду обавештени трпи промене.

Гимназијалци у Ћуприји имају свој периодични лист „Авангарда“, а за затворенике у КПЗ Ћуприја се штампа посебан лист са примереним садржајем.

Право да све знамо је неспорно. Додуше, сада се манипулише са вестима.