ЋУПРИЈСКА ЦРЕВАРСКА ТАЈНА

На мапи Србије уочавају се градови са „надимцима“ својих становника – чивијаши, чарапани, паприкари, подвалачи, геџе, сланинари… а у сред Србије су ћурани, цревари и џигерани. Урбана легенда каже да је први воз између Београда и Ниша у сред Јагодине згазио ћурку чија су се црева развукла у Ћуприји, а џигерица је нађена у Параћину. Нека буде тако, мада постоје и друге приче.

Тешко се одувек живело у Србији. Због турског харача се бежало у брда, даље од путева. Мање се обрађивала земља, а више се чувала стока. Сељаци су се хранили сиромашно те су многе болести харале. Преко Саве и Дунава је била европска цивилазација, па је и народ тамо живео боље. Било како било, у другој половини деветнаестог века стварала се нова држава на Балкану – Србија у којој су се мењале животне навике становника.

Династија Обреновића је била окренута ка Европи тако да су у Србију почели да долазе млади и амбициозни школовани људи који су имали изразито јак утицај на индустријализацију младе државе. Јагодина више, а мање Параћин и Ћуприја, предњачили су у односу на остале вароши и варошице новостворене најпре кнежевине, а касније краљевине.

Стварање радничке класе на крају деветнаестог века условило је и промену начина исхране становништва. Иако се и даље углавном живело у великим породичним домаћинствима, мање у новоформираним радничким насељима и подстанарским кућама, појавила се потреба за производњом намирница за тржиште, односно намирница са дужим веком трајања. Тако је у Јагодини створена прва месна индустрија 1901. године. Власник је био Немац Пијетор Клефиш који је дошао из Италије да би у Јагодини стекао концесију за производњу живине и јаја, а његов син Теодор ја започео производњу салама и кобасица по угледу на италијанске мајсторе. Након Другог светског рата је месна индустрија „Клефиш“ конфискована да би наставила са производњом под именом „Јухор“.

Давне 1927. године, када су Клефиши почели градњу своје виле између железничке пруге и фабрике, из Јагодине се у Ћуприју доселио Душан Милојковић (1907), мајстор чудног занимања – цревар. Душанова браћа, Марко у Јагодини и Миодраг у Краљеву, такође отварају цреварске радње, а брат Миле отвара месарску радњу у Јагодини.

Душан и Душанка Ђорђевић доселишив се у Ћуприји изродили су Миливоја, Драгољуба, Радмилу и Радомира. Син Драгољуб, познатији као Драги Цревар, наставио је да се бави породичним занатом.

Најмлађи Душанов и Душанкин син Радомир креће истим путем и отвара у Ћуприји цреварску радњу „Цревар“, проширује делатност и почиње да ради са вештачким цревима, адитивима и зачинима. У свом залету 1992. године откупљује индустрију природних црева „Котекст продукт“ из Новог Сада, која је тада била осма фабрика у Европи и једанаеста фабрика у свету у цреварској области. Све је било идеално до хиперинфлације када долази до краха ћупријске радње.

Иначе, Радомир је био просветни радник – математичар, фудбалер и спортски радник и публициста који је објавио четири књиге. Његов син Драган је такође спортиста и члан градских екипа Ћуприје у шаху и у фудбалу. Наставио је да се бави цреварским пословима у својој радњи „Цревар“. За разлику од оца и брата Радомирова кћерка се посветила науци, докторирала је у области психологије.

Три века се цреварска тајна преносила од генерације на генерацију Милојковића.

Све је почело у Мозгову, селу покрај Алексинца, а завршава се у Ћуприји.

Наследници Душана и Душанке Милојковић живе у Ћуприји.

Ђаци данашњи, али и они некадашњи, знају Тијану као професорку фискултуре, а Милијану као професорку географије. Откуд онда да ове две ћупријске професорке буду повезане са Цреварима?

Браћа Душан и Милош Манојловић, фудбалери ФК „Мораве“, наследили су фудбалске гене и од мајке и од оца, али можда по мајци у себи носе и скривену цреварску вештину?

И како су ћупријски Шпанци Дејан и Јелена Колар повезани са цреварском фамилијом Милојковић?

Породица Милојковић са надимком Цревари повезана је са спортском породицом Колар. Душанова рођена сестра Јованка се удала за Андреју Колара. Изродили су синове Славка и Мирка. Вера, девојачко Станковић, са Мирком је родила Дејана и Јелену, који данас са својим породицама живе у Шпанији, па може слободно да се каже да су њихова деца Андреја, Маја и Томислав мање-више Шпанци.

Било како било, тајну како се саламе и кобасице праве у природном цреву, у Ћуприју је донео Јагодинац Душан Милојковић 1927. године, а први воз је прошао кроз Ћуприју 1884. године. Шта се дешавало са ћупријским цревима између 1884. и 1927. године остаће тајна.

Време пролази, па тако полако нестаје и ћупријска цреварска тајна. Додуше, остаје такмичење у справљању цревца на роштиљу у амбијенту лепог моравског парка. „Цреваријада“ је била замишљена као привредни сајам који ће да окупи највеће произвођаче и трговце у области месне индустрије, али се претворила у традиционално окупљање роштиљџија и пивопија.

Кобасице се праве уназад неколико хиљада година и слободно може да се тврди да је то једна од најстаријих врста хране, било да се једе свежа, димљена, пеглана или сушена.

Омот за стишњену шунку, виршле, зимску саламу или најобичнију кобасицу је био од природних материјала или просто речено од црева свиња, говеда и оваца. А та црева је прерађивао ћупријски мајстор цревар Душан.

Касније су почела да се употребљавају биоразградиве пластичне масе за производњу омота за левачку кобасицу или за специјалне врсте виршли и свежих кобасица. Индустријска производња колегених, пластичних и целулозних омотача скоро да је потпуно заменила производњу прерађених природних црева.

Земичка напуњена кобасицом са листом зелене салате и сенфом се једе ходајући улицом. И нико се више не пита у каквом је омоту та кобасица, у омоту од биоразградиве пластике или од природног материјала.

Временом је било све мање и мање потребе за мајсторима цреварима и тако је занат од старине почео да се смањује и у Ћуприји.

На крају, као и на почетку – како су Ћупричани постали „Цревари“?

Урбана легенда каже да је први воз између Београда и Ниша у сред Јагодине згазио ћурку чија су се црева развукла у Ћуприји, а џигерица је нађена у Параћину.

О некадашњем занатлији Душану Милојковићу из Јагодине остаје само успомена, а његови наследници у Ћуприји и даље чувају традицију мајсторске обраде црева.