ДУТА ИЗ СОЛУН КАФАНЕ

„Солун“ кафана поред реке Белице, одмах до дрвеног моста на малој пијаци, била је Дути као други дом. Долазио би сваког дана, пре подне и повремено предвече, имао је своју столицу поред улазних врата. Једино оних дана када је са џамбасима препродавао коње по Србији, није га било у кафани, али и тада би га чекала његова столица.

Друштво за столом се ретко мењало. Тек по неки Јагодинац, који је имао разлога да части, присео би и наздравио. Ујутру се пила шљивовица, а клакер и топле крофне су биле за сељаке са мале пијаце. Око поднева уз вруће прасеће печење би се за столом нашло вино у стакленом бокалу и сифон соде. Предвече опет ракија, али уз чувеног „Јагодинског чичу“.

Пре доласка у „Солун“ кафану Миле Дута би обавио све кућне послове.

Остарелом Санди, који је спавао изнад штале, јер се никада није женио и није имао своју породицу, Дута није морао да говори шта треба да ради. Коњи и краве су имали приоритет у односу на свиње у обору. А другог слугу, Јаноша, обично би чекао, јер је овај доцнио због тога, како се правдао, што му је жена стала на учкур. Овце и козе су биле Јаношева обавеза. Тор и испаша су се налазили према Доњем Штипљу и десно ка Липару.

Побратим Горчин је Дути био и лева и десна рука. Нико се више није сећао како су се побратимили.

Није Дута имао путнички аутомобил. Више је волео коње и чезе и покривени фијакер. На чезама је међу првима имао гумене точкове, па је уживао да јурећи кроз Јагодину диже велику прашину. А још лепше би се осећао на свом љубимцу – коњу вранцу са сјајном длаком.

Док је седео у „Солун“ кафани за столом одмах поред улазних врата, закачио би свој дрвени штап за наслон столице тако да је крај штапа штрчао и увек био у путањи кафанског госта који је улазио. Стални гости су знали како стоји Дутин штап, али они случајни, а најчешће су то били сељаци са Мале пијаце, у пролазу би случајно ногом закачили штап. Онда би Дута дрекнуо из све снаге на несрећника који би  извињавајући се морао да плати туру пића за све госте.

Милосија, од милоште Мила, Дутина жена, је била пореклом из Деонице, од Младеновића, па је Дута у кафани са посебним задовољством псовао сељаке из Деонице.

Псовке су му биле јасне. Никада није опсовао кукавички, себи у браду. Увек је то чинио да га је чуло пола Јагодинаца, грлено – „У пркно те дебело…“, или мршаво или сељачко или господско, или… онако како је то одговарало у конкретној ситуацији.

Избегавали су кафански гости да се свађају с Дутом. Не само због његове јаке дреке, већ зато што је неко протурио гласину како је Дута у младости због преке наравио већ одробијао неког човека.

Дута је псовао и Цигане, иако су му они били верни док је с њима као џамбас обилазио све вашаре у Србији. Волели су га, јер је он волео у кафани да се весели уживајући у њиховој песми и музици. Дута је умео добро да препрода неког коња и да целу зараду закачи на жице на ћеманету или виолини.

Дуги кафански разговори су само наизглед били међусобно слични. Тема је била стање у друштву, дажбине, комшијске новости, швалерације, продаја коња… Мислило се у Јагодини да су приче из „Шарене кафане“ више биле господске и боемске, ваљда због положаја кафане у центру вароши, позоришних представа и музичких догађања у њој. Али то је било само привидно. У „Солун“ кафани су људи више отварали душу, били су приснији, искренији, интимнији.

Дута је себе сматрао за староседеоцем у Јагодини.

Средином деветнаестог века Дутин деда Анта (1839-1884) се населио у Јагодину. Бежећи од Турака кренуо је из околине Пирота ка слободнијем животу. Кућу је направио у близини старе цркве. Оженио се младом Настом и почели су да стварају породицу. Рађала су се редом деца: Даринка, Милан, Радомир, Божа и Драгутин. Њиве, пашњаке и шуму стари Анта је куповао испод брда према Винорачи и Липару.

У то време породице су биле са много деце, синови су остајали у домаћинству, а ћерке су добијале мираз и одлазиле. Свако дете се разликовало као и прсти на руци, неко је имало више, а неко мање среће.

Најмлађи Антин син Драгутин је добио надимак Дута. Остао је у кући да настави породично домаћинство. Оженио се Жалком. Добили су најпре сина Миомира, а онда и ћерке Мару и Милеву.

Син Миомир је наследио од оца имање и традиционални надимак Дута.

Милосија је Дути изродила седморо деце, три кћери (Анастасија 1925., Оливера 1928. и Живка 1935.) и четири сина, син првенац је умро као беба (Драгутин 1929., Илија 1939. и Јован 1945.). Последњег сина Јована је родила када је већ постала баба, родио јој се који месец раније први унук Радивоје. Деце никад није било доста!

Испод орловског носа Дута је имао неговане брчиће који су због дувана имали жућкасту нијансу. И прсти су му били пожутели, јер у његово време су се цигарете завијале и пушиле су се до краја тако да пикавца скоро није ни било. У малом џепу са стране је носио железничарски сат на коме су биле 24 часовне ознаке. Јахаће чизме су му увек биле изгланцане, а кожне ципеле је мењао у радњи у главној улици код своје сестре Маре и зета Шупана, трговца „Батином обућом“.

Више је волео одласке у Врњачку и Нишку бању, него ли посете родбини у Београду. Умео је да задиркује сестру Даницу, гимназијску професорку, код које је Јованка Броз за само три дана матурирала – „Изем ти твоју диплому кад мораш да радиш оно што ти комунисти нареде“, говорио је.

Од политике је бежао као ђаво од крста. Једино ту курву није волео.

Хвалио је Дута дисциплиноване Немце који су му за време рата откупљивали свиње за које су редовно плаћали пуну цену. А Русе је псовао, јер су му након ослобођења Јагодине у замену за расне коње оставили само две раге с којима је морао да врати целу фамилију из Јошанице где су избегли док су каћуше рушиле Јагодину.

Није у псовкама штедео ни нову власт, иако ју је свесрдно помагао. Одузела му је та власт неколико њива и пашњака, одузимала му је сваке јесени и суву сланину и маст. Нису му више давали да тргује стоком као некада када је редовно снабдевао Клефиша А онда пред смрт морао је по казни и да гради рибњак у Сисевцу, па да зида хотел „Моравицу“ у Соко бањи.

Знајући да му се ближи животни крај Дута је тражио од своје Милосије да почне да кука и дозива комшилук, јер је наводно Дута умро. Он би непомично лежао у кревету и држао полуотворене капке. Желео је да види ко ће све да дође.

Можда због ракије, а можда и због напорног рада, Дута је нагло оболео. Није се дуго мучио. Изгубио је вољу за животом. Желео је да се што пре на старом гробљу придружи својима – оцу и мајци, стрицу активном пешадијском потпоручнику који је дао живот за крст часни на Брегалници у борби с крволочним Бугарима, сестри ученици учитељске школе коју је појела јефтика,…

Сахрана је била велика. Двојица свештеника су ишли испред мртвачких кола која су вукле две општинске мазге. Кренуло се од куће поред старе цркве и „Солун“ кафане, преко сквера до нове цркве, па назад на старо гробље. На свакој раскрсници би се заустављали и попови би држали опело. Најдуже су стајали у центру, на раскрсници где је некада била „Шарена кафана“, а затим прва робна кућа. Док се тужна поворка кретала чуле су се виолине, јер су сви Цигани дошли да последњи пут испрате свог миљеника.

У дугој колони ка гробљу препричавао се догађај из последњих Дутиних дана. Док је Дута лежао на самртној постељи дошла је комшиница да га пита да ли „види“ нешто или неког?
Да, видим. А шта видиш, Дуто? Па видим једно дрво. А које дрво видиш? Па видим оно дрво испод ког сам те први пут ј….о!

Миле је волео своју Милу, али то му није сметало да ј..е све што стигне.

„Солун“ кафана се променила од када је тежак камион срушио оближњи дрвени мост на Белици. Поред старе цркве су почеле да се граде болничке зграде. Мала пијаца је нестала. Људи су престали да се састају у кафанама са дрвеним патосом намазаним олајем. Кока кола је заменила клакер и кабезу. Заборавило се на велико стаклено звоно испод кога су биле крофне у прах шећеру. Кувана јаја су нестала са кафанских столова прекривеним црвеним карираним столњацима. Почело је да се доручкује и руча у пекарама, често стојећки. У журби је нестао и породични недељни ручак.

О обичним људима и њиховим радостима и жалостима нико више не говори. Они су небитни у модерном ријалити свету. Сада се препричавају режиране  „згоде“ јунака са телевизијских преноса. Рекло би се – народ се замлаћује глупостима не примећујући живот који пролази.

Дутино време и јагодинска „Солун“ кафана су далека прошлост.

аутор: Душан Стаменковић