МАЈСКА ЛЕПОТА – ИЛУЗИЈА

Априлски дани могу да буду хладни и кишовити, али је мисао да долази мај месец увек била као у свим дугиним бојама. Не само због доласка сунчаних и топлих дана, него и због низа празника који су предстојали.

Поглед на детињство буди лепе успомене.

Највећи празник Ускрс се није као данас обележавао нерадним данима, већ је био скриван од јавности. Кришом смо се у школи испод клупа туцали црвеним јајима пазећи да нас наставници не виде.

Много година касније сам сазнао да је у Ћуприји, у високом зиду који је раздвајао цркву од милицијске станице, постојала рупа кроз коју су овлашћена службена лица гвирила у порту бележећи ко је све ушао у цркву. Таква су то била времена.

У школи се сваког дана спремао слет. Одмах након завршетка зимског распуста наставник фискултуре би нас изводио у двориште где смо морали да увежбавамо игру намењену прослави Дана младости. Један, два, три, четири, четири, три, два, један… небројано много пута, поглед лево, главу горе, раскорак… Грешка, опет све поново. Просто сам намрзнуо слетске вежбе и касније више никада нисам одлазио на стадион да гледам обележавање Дана младости.

Прослава Првог маја је био прави празник. Славио се по неколико дана, уз добру клопу и одлазак у природу. На уранак се ишло увече уочи Првог маја. Палиле су се велике логорске ватре около којих је трештала музика. Они најупорнији су монтирали своје шаторе, да би у њима пред зору мало одремали, а онда би са првом росом започели окретање ражња. Прасе је морало да буде печено до доручка.

Јагње на ражњу је чекало Ђурђевдан.

Ноћ уочи Првог маја у Северној и Централној Европи назива се Валпургина ноћ (по светој Валпурги). То је прослава плодности, приликом које се пева и пије до дуго у ноћ и пале се ватре.

У Европи се Дан победе обележавао 9. маја, као и данас у Србији, међутим у Југославији је Дан победе био 15. маја. Разлика од скоро недељу дана је постојала, јер су борбе за ослобођење целе територије државе трајале мало дуже на граници према Аустрији.

Поводом Дана победе војна парада у Београду није била само војна, већ и радничка, са свим обележјима вредних самоуправљача који су први дефиловали испред вољеног Председника и Команданта.

У малим варошицама као што је била Ћуприја, уочи Дана победе организован је дефиле грађана главном улицом са заставама и упаљеним бакљама. Памтило се то као бакљада. Улични ватромет је био много скромнији него другим поводима. Почело се тада и са уличним штафетним тркама од Параћина до Јагодине или обрнуто. Углавном су побеђивали момци из Ћуприје.

Мајски празници су завршавани на Дан младости. Све је било посвећено другу Титу и његовом рођендану.

Централна манифестација Дана младости је одржавана на стадиону ЈНА у Београду. У свечаној ложи би седели Тито и Јованка у друшту са председником омладинске организације и многобројним званицама. Хиљаде људи на трибинама су били најсрећнији појединци своје државе, јер се то сматрало највећим престижем. А доле на терену су пионири, омладинци и војници са усхићењем изводили данима увежбаване покрете. На крају сценског дела из масе окупљене на средини стадиона излазио би срећник са штафетом. Трчећи уз степенице до свечане ложе изгубио би дах и концентрацију и на крају би дахћући једва изговорио спремљену рођенданску честитку вољеном највећем сину наших народа и народности.

Од Ђевђелије до Јесеница народ је седео испред својих црно-белих телевизора и не трепћући пратио како друг Тито с осмехом гледа шарену представу. Срећници који су у то време већ имали телевизоре у боји одједном су постајали домаћини целом комшилуку. Испијале су се кафе, а и мезетило се.

На једном од централних митинга на стадиону ЈНА учествовале су и ћупријске старије омладинке. Филмске новости, чувени журнал пре сваке биоскопске представе, пренео је део те вежбе. У гро плану била је Далиборка Стојшић са дугом траком на кратком штапу. У та три дана, колико се у Ћуприји приказивао филм са тим журналом, такорећи цела Ћуприја се сјатила да види своју Далиборку, која је касније била и мис Југославије у лепоти.

Та предаја штафете другу Титу је била последња сцена вишемесечне представе која се одигравала у целој Југославији. Штафету су носили рониоци под водом, планинари су је уздизали на врхове планина, морнари су с њом једрили преко мора, падобранци су искакали из авиона, голубари су преносили поруке голубовима писмоношама…

Путања кретања штафете је сваке године била другачија, па се никада није знало ког дана ће штафета да прође кроз Ћуприју. А тај дан, било да је падао у априлу или мају месецу, био је велики празник за све грађане.

Из сваке школе, из сваке радне организације, из сваког села… кретале су локалне штафете са рођенданским поздравима вољеном вођи. Најсрећнији су били појединци који су имали част да све те штафете носе кроз главну улицу до свечане бине где је била предаја Првом омладинцу целе општине. Када би се све те силне штафете поређале на свечаној бини, онда је из суседне општине долазила главна, државна штафета. Омладинке и омладинци, радници, ученици и војници, с поносом су трчали главном улицом уз аплаузе и пароле окупљених на тротоарима дуж целе главне улице. Онда би се жеље из свих локалних штафета ујединиле у једну жељу која је ношена у следећи град.

Последња штафета док је друг Тито био на самртној постељи, преноћила је у Сењском Руднику. То је било први и последњи пут да рудари имају част да целе ноћи чувају штафету. Уз добру ракију, није било тешко рударима да не спавају целе ноћи и да ујутру безбедно предају штафету.

А радницима старе фабрике каблова је било свеједно што штафетна палица ноћи баш у њиховој хали, морали су да целе ноћи раде за норму. Нико није имао времена ни да погледа у штафету. Памтило се да је неке раније године штафета ноћила у једној школи. Дежурали су поред штафете један наставник и школски послужитељ. Рано су се наљољали и ђаци су искористили прилику да се мало заиграју са штафетом. На крају су је оставили на неком другом, мање видљивом месту. И када је ујутру требало да штафета крене на пут, нигде је није било. Паника је наступила, како је било могуће да је штафета украдена. Зар да пукне брука у целој држави? Али се ипак све лепо завршило када су ђаци рекли где су оставили штафетну палицу.

ДеБејци су се презнојавали док је штафета пролазила преко територије коју су обезбеђивали. Лакнуло им је када су ту обавезу изгубили. Можда је судбина умешала своје прсте да се преплету дан безбедњака 13. мај и дан Титове смрти 04. мај?

Године 1988. ношена је последња штафета посвећена Дану младости. Слетска приредба на стадиону ЈНА је била другачија од свих претходних. Некако је била мрачна, као и долазеће време.

Није Дан младости обележје само омладинаца из Југославије. У Кини се слави, у Индији, у Турској, у Венецуели, у Јужноафричкој Републици…

Штафетна палица је као симбол моћи позната још из античког доба када је представљајући скраћени владарски штап означавала власт. То што су Титу штафету предавали обични грађани је био симбол да Титу власт и моћ управо дају грађани.

Тада нико од нас није знао да су омладинци из Крагујевца давне 1945. године само обновили оно што је у предратној држави радио Савез сокола Краљевине Југославије. У септембру месецу 1940. године, поводом седамнаестог рођендана Петра Другог Карађорђевића, престолонаследника и старешине „Сокола“, стигле су у Београд четири соколске штафете, које су ношене од Скопља, Ниша и Крагујевца до Београда.

Иначе, да се зна, ту прву Титову штафету 1945. године је носио Видовић, кога су многи у Ћуприји упамтили као професора математике, строгог и поштеног човека.

Мајска лепота постоји и данас, иако више нема уранака, бакљаде, слета, штафете, култа личности,…, пролећног заљубљивања… Ту и тамо се неко сети свега, неко опсује, неко пусти носталгичну сузу.

Комунизам нам је обећавао рај за живота, а црква након живота.

Време чини своје. Све је сада само давна илузија.

Аутор:

Душан Стаменковић