МАЈСКА ЛЕПОТА – ИЛУЗИЈА

Majska iluzija
УРАНАК
01.05.1946.
01.05.1946.

Априлски дани могу да буду хладни и кишовити, али је мисао да долази мај месец увек била као у свим дугиним бојама. Не само због доласка сунчаних и топлих дана, него и због низа празника који су предстојали.

Поглед на детињство буди лепе успомене.

Највећи празник Ускрс се није као данас обележавао нерадним данима, већ је био скриван од јавности. Кришом смо се у школи испод клупа туцали црвеним јајима пазећи да нас наставници не виде.

Много година касније сам сазнао да је у Ћуприји, у високом зиду који је раздвајао цркву од милицијске станице, постојала рупа кроз коју су овлашћена службена лица гвирила у порту бележећи ко је све ушао у цркву. Таква су то била времена.

У школи се сваког дана спремао слет. Одмах након завршетка зимског распуста наставник фискултуре би нас изводио у двориште где смо морали да увежбавамо игру намењену прослави Дана младости. Један, два, три, четири, четири, три, два, један… небројано много пута, поглед лево, главу горе, раскорак… Грешка, опет све поново. Просто сам намрзнуо слетске вежбе и касније више никада нисам одлазио на стадион да гледам обележавање Дана младости.

Manifestacije 16
Слетска вежба

Прослава Првог маја је био прави празник. Славио се по неколико дана, уз добру клопу и одлазак у природу. На уранак се ишло увече уочи Првог маја. Палиле су се велике логорске ватре около којих је трештала музика. Они најупорнији су монтирали своје шаторе, да би у њима пред зору мало одремали, а онда би са првом росом започели окретање ражња. Прасе је морало да буде печено до доручка.

Јагње на ражњу је чекало Ђурђевдан.

Ноћ уочи Првог маја у Северној и Централној Европи назива се Валпургина ноћ (по светој Валпурги). То је прослава плодности, приликом које се пева и пије до дуго у ноћ и пале се ватре.

У Европи се Дан победе обележавао 9. маја, као и данас у Србији, међутим у Југославији је Дан победе био 15. маја. Разлика од скоро недељу дана је постојала, јер су борбе за ослобођење целе територије државе трајале мало дуже на граници према Аустрији.

defile
Коњички клуб Ћуприја

Поводом Дана победе војна парада у Београду није била само војна, већ и радничка, са свим обележјима вредних самоуправљача који су први дефиловали испред вољеног Председника и Команданта.

У малим варошицама као што је била Ћуприја, уочи Дана победе организован је дефиле грађана главном улицом са заставама и упаљеним бакљама. Памтило се то као бакљада. Улични ватромет је био много скромнији него другим поводима. Почело се тада и са уличним штафетним тркама од Параћина до Јагодине или обрнуто. Углавном су побеђивали момци из Ћуприје.

Manifestacije 9
ПИК ЋУПРИЈА

Мајски празници су завршавани на Дан младости. Све је било посвећено другу Титу и његовом рођендану.

Manifestacije 13
Гимназијски хор

Централна манифестација Дана младости је одржавана на стадиону ЈНА у Београду. У свечаној ложи би седели Тито и Јованка у друшту са председником омладинске организације и многобројним званицама. Хиљаде људи на трибинама су били најсрећнији појединци своје државе, јер се то сматрало највећим престижем. А доле на терену су пионири, омладинци и војници са усхићењем изводили данима увежбаване покрете. На крају сценског дела из масе окупљене на средини стадиона излазио би срећник са штафетом. Трчећи уз степенице до свечане ложе изгубио би дах и концентрацију и на крају би дахћући једва изговорио спремљену рођенданску честитку вољеном највећем сину наших народа и народности.

Од Ђевђелије до Јесеница народ је седео испред својих црно-белих телевизора и не трепћући пратио како друг Тито с осмехом гледа шарену представу. Срећници који су у то време већ имали телевизоре у боји одједном су постајали домаћини целом комшилуку. Испијале су се кафе, а и мезетило се.

На једном од централних митинга на стадиону ЈНА учествовале су и ћупријске старије омладинке. Филмске новости, чувени журнал пре сваке биоскопске представе, пренео је део те вежбе. У гро плану била је Далиборка Стојшић са дугом траком на кратком штапу. У та три дана, колико се у Ћуприји приказивао филм са тим журналом, такорећи цела Ћуприја се сјатила да види своју Далиборку, која је касније била и мис Југославије у лепоти.

daliborka-stojsic

Та предаја штафете другу Титу је била последња сцена вишемесечне представе која се одигравала у целој Југославији. Штафету су носили рониоци под водом, планинари су је уздизали на врхове планина, морнари су с њом једрили преко мора, падобранци су искакали из авиона, голубари су преносили поруке голубовима писмоношама…

Путања кретања штафете је сваке године била другачија, па се никада није знало ког дана ће штафета да прође кроз Ћуприју. А тај дан, било да је падао у априлу или мају месецу, био је велики празник за све грађане.

Из сваке школе, из сваке радне организације, из сваког села… кретале су локалне штафете са рођенданским поздравима вољеном вођи. Најсрећнији су били појединци који су имали част да све те штафете носе кроз главну улицу до свечане бине где је била предаја Првом омладинцу целе општине. Када би се све те силне штафете поређале на свечаној бини, онда је из суседне општине долазила главна, државна штафета. Омладинке и омладинци, радници, ученици и војници, с поносом су трчали главном улицом уз аплаузе и пароле окупљених на тротоарима дуж целе главне улице. Онда би се жеље из свих локалних штафета ујединиле у једну жељу која је ношена у следећи град.

Последња штафета док је друг Тито био на самртној постељи, преноћила је у Сењском Руднику. То је било први и последњи пут да рудари имају част да целе ноћи чувају штафету. Уз добру ракију, није било тешко рударима да не спавају целе ноћи и да ујутру безбедно предају штафету.

Manifestacije 18
Сењски Рудник

А радницима старе фабрике каблова је било свеједно што штафетна палица ноћи баш у њиховој хали, морали су да целе ноћи раде за норму. Нико није имао времена ни да погледа у штафету. Памтило се да је неке раније године штафета ноћила у једној школи. Дежурали су поред штафете један наставник и школски послужитељ. Рано су се наљољали и ђаци су искористили прилику да се мало заиграју са штафетом. На крају су је оставили на неком другом, мање видљивом месту. И када је ујутру требало да штафета крене на пут, нигде је није било. Паника је наступила, како је било могуће да је штафета украдена. Зар да пукне брука у целој држави? Али се ипак све лепо завршило када су ђаци рекли где су оставили штафетну палицу.

ДеБејци су се презнојавали док је штафета пролазила преко територије коју су обезбеђивали. Лакнуло им је када су ту обавезу изгубили. Можда је судбина умешала своје прсте да се преплету дан безбедњака 13. мај и дан Титове смрти 04. мај?

Drug Crni

Године 1988. ношена је последња штафета посвећена Дану младости. Слетска приредба на стадиону ЈНА је била другачија од свих претходних. Некако је била мрачна, као и долазеће време.

Није Дан младости обележје само омладинаца из Југославије. У Кини се слави, у Индији, у Турској, у Венецуели, у Јужноафричкој Републици…

Штафетна палица је као симбол моћи позната још из античког доба када је представљајући скраћени владарски штап означавала власт. То што су Титу штафету предавали обични грађани је био симбол да Титу власт и моћ управо дају грађани.

Тада нико од нас није знао да су омладинци из Крагујевца давне 1945. године само обновили оно што је у предратној држави радио Савез сокола Краљевине Југославије. У септембру месецу 1940. године, поводом седамнаестог рођендана Петра Другог Карађорђевића, престолонаследника и старешине „Сокола“, стигле су у Београд четири соколске штафете, које су ношене од Скопља, Ниша и Крагујевца до Београда.

Иначе, да се зна, ту прву Титову штафету 1945. године је носио Видовић, кога су многи у Ћуприји упамтили као професора математике, строгог и поштеног човека.

Stafeta 24.05.1946.
24.05.1946.
Djaci skole Vuk Karadzic 1955
Ученици ОШ „Вук Караџић“ – 1955.
Lana Marjanovic
Лана Марјановић

Мајска лепота постоји и данас, иако више нема уранака, бакљаде, слета, штафете, култа личности,…, пролећног заљубљивања… Ту и тамо се неко сети свега, неко опсује, неко пусти носталгичну сузу.

Комунизам нам је обећавао рај за живота, а црква након живота.

Време чини своје. Све је сада само давна илузија.

Аутор:

Душан Стаменковић

majska lepota
Дан младости

Advertisements

One thought on “МАЈСКА ЛЕПОТА – ИЛУЗИЈА

Add yours

  1. Kad je reč o verskim i državnim praznicima svako je mogao da slavi ono što je hteo.Velika je laž da je bilo zabranjeno slaviti slavu.Dva moja ujaka i tetka su slavili slavu,a da im niko nikada nije reč rekao.Istina je da oni nisu bili partijski uvlakači i dupelisci i da je njihovo opredeljenje bilo da nastave ono što su radili i pre rata.Slavili su i državne praznike.A svi oni koji su pisali molbe da ih komunistička partija primi u svoje redove sami su sebi zabranili da slave slavu i krste decu u crkvi.Niko nikoga nije silom učlanjivao u Savez komunista,niko nikoga nije silom terao da ide i gleda sletsku priredbu na gradskom stadionu,da gleda prenos sleta na TV ekranu.Roditelji su bili presrećni ako su im deca bila nosioci štafete mladosti po opštinama.To što sada svi lažu da su nešto morali govori o nama kakvi smo ljudi,ako se možemo tako nazvati.Imala sam mnogo drugarica čiji su roditelji slavili slavu i išli u crkvu da im seku kolač i nije im falila dlaka sa glave.Sahrane koje su išle gradskim ulicama su bile verski obeležene uz pratnju dva cenjena i poštavana sveštenika:Popa Ace i Popa Duška.Pevalo se na svakoj raskrsnici ,svraćalo u crkvu na opelo,pa išlo na groblje.Ne razumem zašto se toliko laže da je neko zabranjivao ljudima da budu vernici ako je to njihovo opredeljenje.Državni praznici su bili i slavljeni i voljenii .Svako je slavio kako i koliko je mogao.Sada po državnim praznicima najviše pljuju oni koji su bili najverniji članovi partije koji su prijavljivali svoje prijatelje kako slave slavu i nisu raskinuli sa religijom.Ljudska pokvarenost je nemerljiva.Moja sećanja su na sve državne praznike lepa i prijatna.Nisam religiozna,ne verujem u zagrobni život i nikada nisam bila član nijedne partije.Možda bi mi bolje bilo da sam bila član Saveza komunista,ali nisam htela.Ima nas koji se ne prodajemo ,jer mislimo da je sloboda nešto najlepše što čovek ima.Ja i dalje mislim da naš narod nije nikada živeo tako dobro i bezbrižno kao u SFRJ.Ovi sadašnji pljuvači po bivšoj nam domovini bili su manji od makovog zrna i najveći poslušnici partijskih čelnika.Tada ih niko nije čuo,jer su sami sebi zašili usta.Zašto oni koji žive na Novom Beogradu,a to su uglavnom deca vijnih lica ne pitaju svoje očeve i dedove iz kojih su vukojebina došli na Novi Beograd i zahvaljujući kome.Da nije bilo Tita i partije i dalje bi čuvali koze i ovce u nekim nedođijama,a škola bi za njih bila mislena imenica.Zato bi svi oni trebalo da 25.maja odaju počast čoveku koji im je omogućio lep i udoban život.Gde su nam sada fabrike,radnici,radnički stanovi,radnička odmarališta ,stanovi solidarnosti??????Pojela ih demokratija i liberalni kapitalizam.Tražili ste ,gledajte!!!

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: