ФИЈАКЕР

Јутро је у Ћуприју стигло пре сунца. На тргу су још тињале уличне светиљке, бацајући жућкасте кругове по влажној калдрми. Изнад кровова лењо се дизала бледоплава магла са Велике Мораве, као да се град још није одлучио да ли ће се пробудити.

Буша је већ био на ногама. Као и сваког јутра у последњих неколико месеци, први корак припадао је Цветку. Вранац је стајао поред фијакера, непомичан, загледан у румени руб истока. Ни роса, ни хладноћа, ни мирис дима из далеке фабрике нису га дотакли; црна длака му је била суво сјајна, као да одбија време. Није изгледао као коњ који је већ одавно одслужио свој век – мишићи чврсти, облици савршени.

– Добро јутро, друже — тихо рече Буша и лагано му поправи оглавље. Покрет је био савршено уједначен, без иједног сувишног трзаја.

Цветко затресе главом; метални прапорци на оглављу зазвонише кратким, чистим тоном. То је био њихов поздрав, ритуал који је постајао јачи од речи. На тргу није било никога осим неколико промрзлих голубова и чистачице која је у уједначеном ритму вукла брезову метлу око младих липа. Из пекаре се ширио тежак, слаткаст мирис топлог пецива.

– Данас ће бити дуг дан – рече Буша, а глас му је имао ону мирну, готово мерну фреквенцију која је људе умиривала.

Цветко оштро удари копитом о плочник – увек на истом месту до десне ивице. Као да се слаже.

Први путници стигли су брзо: радници из фабрике у Добричеву. Међу њима младић са ранцем, Вук, довикну:

– Добро јутро, Буша! Хладно је, као да је још фебруар.

– Биће сунца око девет. Тераса ће бити сува кад се вратите – одговори Буша, као да је читао време у ваздуху.

Попели су се. Чим је последњи путник пренео тежину на газиште, Цветко крену. Без знака. Без бича. Сам.

Млади Кинез из Сечуана подиже обрве.

– Како зна када да крене? – упита он.

– Зна — насмеши се старији колега. – Овде време тече другачије. Навикнеш се.

Фијакер је клизио кроз град као да плови. Точкови у дебелој гуми нису клопарали; чуо се само равномеран, сигуран кас Цветкових копита. Прошли су поред гимназије, стадиона и „Лидла“, преко надвожњака изнад аутопута. Сунце се полако дизало изнад поља; између две траке зелене пшенице.

До поднева превезли су пензионере чији су цегери мирисали на млади лук и сир, ученике који су френетично листали свеске пред контролни, и једног туристу из Беча који је непрестано понављао: „Невероватно… још постоји прави фијакер.“

Буша је знао свакога. Знао је ко је пре три дана постао деда, ко је пре месец дана сахранио супругу и сада сате проводи на клупи под платанима. Људи су му говорили ствари које нису рекли никоме другом; он је слушао пажљивије него било ко други. Није заборавио ни име пса једне бакице коју је возио пре петнаест дана.

И нико није разумео како он остаје исти. Густу црну косу нису прекриле седе нити. Лице му је било без нових бора, леђа права. Изгледао је као човек у касним педесетим – довољно стар да му верују, довољно виталан да издржи цео дан. Једном га је госпођа Радмила, чију је мајку често возио у Дом здравља, упитала:

– Бушо, колико ти заправо имаш година?

Он се за тренутак зауставио, као да претражује дубоко у себи.

– Довољно, госпођо Радмила.

– То није одговор.

– Али је једини тачан.

Госпођа се благонаклоно насмешила и више није питала.

Предвече, када су радници излазили из фабрике, остао је инжењер Ли. Загледао је дуго у Бушу, па у Цветка, па опет у Буша.

– Вас двојица сте чудни – рече он. – Све се мења. Путеви пропадају, зграде добијају нове фасаде, Морава мења корито. Чак и фијакер има нове огреботине. Али ви… ни милиметар.

– И ви сте исти, господине Ли – одговори Буша.

Ли се насмеја и показа седе власи.

– Мој унутрашњи сат откуцава пребрзо. Делови ми се троше. Једног дана ћу донети инструменте и открити вашу тајну.

– Можда — рече Буша, и у гласу му се појави топлина коју ниједан путник није могао да примети.

Ноћ је донела неонска светла и пригушену музику из кафића. После поноћи, када таксисти оду кућама, а последњи аутобуси стану, фијакер је постајао једино превозно средство за оне који нису желели да пешаче кроз мрак. Возили су заљубљени пар који се дуго опраштао, тројицу студената који су покушавали да певају, старог музичара с хармоником коме Буша није хтео да наплати вожњу, и две девојке које су се кикотале без разлога.

Када је и последњи путник, који је заспао на задњем седишту, био остављен код куће поред Мораве, остали су само Буша и Цветко.

Буша сиђе са седишта и седе на дрвену клупу крај обале. Покрети су му сада били директни, лишени оне људске мекоће коју је глумио пред путницима; постали су линеарни, прецизни. Цветко приђе и спусти главу на његово раме. Тишина је била густа као магла.

– Данас сто двадесет осам путника – рече Буша. Глас му је био раван, тих, синтетички.

– Да – одговори Цветко. Звук је долазио из дубине груди, кроз скривену мембрану. – Рута Добричево осам пута. Систем стабилан.

– Напајање на четрдесет два процента – додаде Буша, загледан у тамну воду. – Ни влага те није дотакла. Ни дим. Ни температура.

– Никада – рече Цветко. – Пројектован сам за веће брзине. Некада су ме правили за трке. А сада вучем фијакер. И не жалим.

Буша се насмеши; усна му се подигла тачно три милиметра – савршено, а ипак стварно.

Ко би их сада видео у самоћи, схватио би истину коју је град одбијао да примети. Испод савршене синтетичке коже Буше налазили су се оптички сензори, легуре титанијума и каблови који преносе милионе информација. Уместо срца, тиховао је процесор и батерија пројектована да траје данима. Цветко није био коњ; испод црне длаке куцали су електрични мотори, бешумни хидраулични серво-погони и енергетски модул који се допуњавао кинетиком сваког круга по поплочаним улицама.

Скривали су истину од путника. Не из завере, већ зато што људима у Ћуприји није била потребна сува технолошка истина. Тражили су утеху у прошлости – у фијакеристи који има времена да саслуша, у коњу који зна пут кући. И они су им то пружили: савршену илузију људскости.

Буша се сетио дана када су их допремили у Ћуприју. Цветко је тада још имао фабричке ознаке на боку, а он серијски број испод левог зглоба. Од тога је прошло више времена него што је већина људи могла да претпостави.

Дуго су гледали у реку која је текла према Дунаву, сива и моћна. Небо је било посуто хладним звездама; у даљини је пролазио теретни воз, његов одјек дуго се губио у ноћи.

Цветкова мембрана затрепери.

– Мислиш ли да ће нас заменити? — упита тихо.

– Хоће – одговори Буша без оклевања. – Све се мења. То је неминовно.

– Да ли ти смета? – настави Цветко.

Буша је дуго ћутао.

– Не – коначно рече. – Наша сврха није у вечности. Него у сваком превезеном метру. У свакој причи коју људи понесу кући.

Цветко је процесуирао одговор. Неколико секунди касније, тихо и скоро нечујно:

– То је… лепо.

– Јесте.

– Да ли је то љубав? – упита он, као да проверава реч коју је чуо у разговорима.

Буша погледа свог друга – биће са којим је делио сваку кишу, снег, врело лето.

– Мислим да јесте, Цветко. Мислим да јесте.

На дрвеној клупи крај реке седели су фијакериста и његов коњ – два бића направљена да изгледају старо, два стара пријатеља која су, служећи другима, научила шта значи остати. У њиховим тишинама сакупљале су се приче града: имена, губици, радости, ситни догађаји који чине живот.

Устали су синхроно и кренули ка мрачном углу старе станице где су их чекали каблови и прикључци, нечујни и невидљиви за свет. Хладан поветарац помрси маглу изнад Мораве; светла града треперила су.

Док је Ћуприја спавала, њихов систем је већ одбројавао до нове зоре. До нових путника. Нових прича. И још једног обичног дана у будућности која је већ стигла.