ЋУПРИЈСКИ ПРЦ

Клинци к`о клинци, увек маштају о фудбалу. А тек када дођу велика Црвена Звезда и Партизан у мали град, машта оде на небо. Јесте да Звезда победи са двоцифреним резултатом, али није то важно. Део младалачких сањарења је и велики фудбалски стадион у малом граду, са много места за седење, са ноћним осветљењем, са лепим главним улазом поред огромног паркиралишта, са …

За разлику од Ћуприје, Параћин и Јагодина су већ направили велике стадионе. Онај параћински је постао филмска и телевизијска звезда, јер су се на њему одглумиле утакмице репрезентације Југославије, оне краљевске. А за утакмице прволигашког фудбалског клуба из Јагодине тражила се и карта више.

И онда дође време када клинци одрасту, па више не маштају о фудбалу, него о девојкама. Тада су кафићи, данас, а некада домови културе, главна тема у ноћним сновима. „Ех, да имам пара, направио бих прави француски „кафе“ какав постоји још само у Паризу!“, најчешће је изговарана реченица за столом летње баште на коме су флаше хладног пива.

После стечене факултетске дипломе, док се губи време у бесконачном реду Националне службе за запошљавање, некадашњим клинцима се јавља мисао о животу у мегалополису – да ли да отпутују тамо где греје сунце туђег неба или да остану поред Велике Мораве у будућем Морава Граду?

Машта нема границе. Најдужим булеваром у Србији, од Стриже до Буџиног Брда и Липара, јурцају тролејбуси и трамваји. Људи су весели и срећни. Фабрике раде, новац се троши у разним „шоповима“. Музеји и галерије на све стране, на Морави сплавови, … још само космодром недостаје.

У центру замишљеног Морава Града, у Скелином Пољу у Ћуприји, огроман спортско-рекреативни центар привлачи људе из целе домовине. Ту су атлетичари свих узраста, спортски новинари, спортски менаџери, … рекло би се многобројна европска елита. Тркачи, бацачи, скакачи, мали и велики растом, сами или са тренером, непрекидно су активни. Имају велику атлетску дворану и около ње терене на отвореном за разне олимпијске спортове. А када се уморе, могу да изађу из свог модерног спортског хотела и да прошетају до огромног тржног центра у коме има свега и свачега као на вашару. Или да прошетају стазама поред Велике Мораве где је направљена невероватно лепа марина за љубитеље спортова на води.

• 

• 

• 

• 

Центар Ћуприје и Морава Града би се преселио у део којим доминира високи хотел са огромним тржним центром и низом кафића, ресторана, ексклузивних продабница спортске опреме, наравно и прелепом атлетском двораном. Било би то ново место окупљања и становника Јагодине и Параћина.  И не само њих, него и становника Бора, Зајечара, Крушевца, Крагујевца, Пожаревца….

И тако, после стечене факултетске дипломе, док се губи време у бесконачном реду Националне службе за запошљавање, некадашњим клинцима се јавља мисао о животу у мегалополису, у будућем Морава Граду.

Онај најупорнији клинац из „МОРАВЕГРАД“ зна да може да остави траг иза себе, да општинским парама изгради себи споменик за живота. Није важно колико ће будућих генерација да отплаћује милионски банкарски кредит за његов споменик. Није важно ни што у граду неће више бити довољно деце будућих спортиста… Важна је само сујета тог једног човека.

Атлетска дворана више није део сањарења. Врњачка Бања је добила монтажни базен из београдске Арене, а Ћуприја део атлетске дворане. Далеко је Врњачка Бања од планираног „Тренажног центра за спортове на води“ бар онолико колико је далеко од Београда. Зар ће спортисти из Београда да долазе у бању на свакодневне тренинге?

Врњачка Бања је определила велику земљану површину на периферији и ту планира изградњу отворених базена поред зимског пливалишта које је од државе добила као поклон. Знају Бањци да пливачи и ватерполисти тренирају и лети, а не само зими. Знају да је услов да неко дође на тренинг и одговарајући хотелски смештај и разонода и много шта друго. Али лако је њима, Врњачка Бања све то већ сада има. А зимски пливачке део добиће бесплатно од државе, бар тако мисле и прижељкују.

СРЦ – Спортско Рекреативни Центар мора да има поред атлетске дворане за зимски период и све остале спортске терене на отвореном простору за летње време. Мора да има и спортски хотел за велике и мале спортисте, као и за публику велики паркинг и место за одмор и разоноду, за трговину, за културне догађаје. Све то треба изградити истовремено са атлетском двораном која мора да живи преко целе године. Није то само да се целе зиме врши загревање огромне дворане, треба то грејање и да неко плати. Зато би најбоље било да држава буде оснивач јавног предузећа за атлетику и да држава финансира рад атлетске дворане, да држава сва атлетска домаћа и међународна такмичења усмери ка Ћуприји, да држава преузме одговорност за успешно постојање СРЦ-а у Ћуприји. Да тај спортски атлетски центар буде државни пројекат, а не лепа жеља неког Ћупричанина.

ПРЦ – Приватни Рекреативни Центар, за разлику од СРЦ-а, може свако да направи. Његов је онда проблем како ће касније да га одржава од сопствених пара. Али ако малена ћупријска општина од неке комерцијалне банке узме кредит са каматом да би се направио ПРЦ (СРЦ), онда ће грађани заиста доживотно да имају ПРЦ.

Атлетска дворана не треба да буде ћупријска главобоља, напротив – треба да буде ћупријска фабрика новца. Зато је важно шта ће све да се направи поред атлетске дворане да би Ћуприја постала прави центар атлетике у Србији и на Балкану. А да би се све то направило, потребан је велики простор, бар двадесет хектара неизграђене, слободне површине. Права локације је можда Скелино Поље, преко „жутог моста“, десно од пута између Ћуприје и Мијатовца? Најтрагичније је да се спортски центар направи у самом граду, тамо где не постоји простор за све неопходне пратеће садржаје – за хотел за спортисте, за тржни центар у коме постоји биоскопска дворана, за велико паркиралиште за све такмичаре и гледаоце… ПРЦ можда може, али СРЦ сигурно не треба градити у срцу града.

Верујем да ће за пар деценија да настане МОРАВА ГРАД, град са око 200.000 становника, велики град који мора да има и АТЛЕТСКУ ДВОРАНУ са свим пратећим објектима везаним за спорт и забаву посетиоца. А дотле треба бити стрпљив и пажљив, да се СРЦ не претвори у ПРЦ.

Аутор:

Душан Стаменковић

дипломирани саобраћајни инжењер