ПАРТИЈСКИ ЛИК – СЕНКА

 

Рођени у селу испод брега, тамо где се завршава равница и почиње успон, увек имају тежњу да се уздигну високо. Високо уз брег и високо у друштву.

Сенка је имала срећу да су родитељи желели да је школују. Тако је још као клинка кренула у град. Знатижељно је у јутарњем аутобусу увек стајала напред да би могла да гледа кроз велико ветробранско стако. Млади возач ју је одмах запазио. Враголаст шарајући поглед, лепе необичне очи, осмех, и ето, симпатија између двоје младих је настала.

Недуго затим, Сенка више није морала да купује аутобуску карту. Возач би контролорима само намигнуо показајући очима на њу.

Тако је Сенка брзо схватила да у животу све може да се добије, додуше на овај или на онај начин.

Изузетно темпераментна, брза у говору, радознала, није могла увек да буде пажљива у школи. Иако је желела да буде најбољи ђак, поједине оцене су јој квариле успех. Због тога није била у могућности да изабере факултет који је волела.

Студирала је бесплатно на провинцијском државном факулетету. Испит по испит и време је брзо пролазило. Диплома за занимање које никоме не треба, Сенки је  донела само бригу. Морала је да се врати у кући родитељима. А кућа је била сеоска, сиротињска, ни мало налик на оне градске куће са травњаком ка улици.

И онда опет јутарњи аутобус до оближњег града, узалудно тражење посла, па увече повратак у село.

Враголаст шарајући поглед, лепе необичне очи, осмех, и ето начина да се удоми у граду. Искористила је стару љубав на први поглед да започне нови живот у граду. Убрзо на свет долази најпре син, па ћерка, рекло би се много деце, а мало пара.

Јурњава за послом Сенку води од једног до другог приватника. Нико је и не пита за факултетску диплому. Онда је једног дана схватила да у вишепартијском политичком систему сигурну државну службу може да добије једино ако буде члан владајуће странке.

Факултетска диплома, више није важно са ког и каквог факултета, омогућује јој запослење. Владајућа партија јој се после локалних избора одужила за труд у пропагандној кампањи.

А Сенка као да је упала у осиње гнездо. Око ње раде само мамине и татине кћери, нашминкане, намирисане, деколтоване… Брзо је схватила да све оне само парадирају по канцеларијама и да им је једина жеља да дође крај радног времена и да што пре оду кући. Купује и Сенка шминку, парфем, деколтовану блузу… Мења говор, акценат јој више није моравски. Мужу код куће говори да је све то део „радне униформе“ и да не сме да се разликује од осталих колегиница.

Враголаст шарајући поглед, лепе необичне очи, осмех, и ето начина да се Сенка разликује од других. У њој и даље живи дух рођених у селу испод планине, тамо где се завршава равница и почиње успон, који увек имају тежњу да се уздигну високо.

Одавно је Сенка схватила да у животу све може да се добије, додуше на овај или на онај начин.

У престоници се одржавају свакојаки курсеви који омогућују напредовање у служби. Сенка се труди да ниједан не пропусти. И пошто су јој син и ћерка већ порасли, а њен муж није љубоморан, путовања у престоницу постају све чешћа.

Ненаметљиво, скоро бојажљиво, неупадљив господин који је присуствовао једном од тих курсева, на паузи за кафу између два предавања, започео је пријатељство са Сенком. Није јој се удварао, понашао се као старији брат, помало заштитнички. Мало је причао о себи и свом послу, тако да је деловао загонетно. Сенки је годило што је он баш такав. Разменили су бројеве телефона на завршетку курса.

Није прошло много дана од тада, а Сенка је скоро заборавила на новостеченог пријатеља. Тек једног поднева, док је ван зграде користила паузу за пушење и ћаскала са колегиницама, зазвонио јој је телефон. Био је то он. Казао је да је службено у њеном граду, да је ту близу и да би хтео да сврати до ње. Није могла да га одбије.

Недуго затим опет су се срели на неком саветовању.

Сенки је сваки тај сусрет деловао спонтано. Неупадљиви господин је био изузетно културан, уливао је поверење. Распитивао се о послу, о стању у њеном граду, о расположењу грађана, и никако јој се није удварао. На тренутке је мислила да је он срамежљив мушкарац, јер му поглед никад није силазио ниже од њених очију, ниже ка дубоком деколтеу и као случајно задигнутој сукњи.

Да би га импресионирала, Сенка се трудила да покаже како много зна и како све разуме, иако је обична провинцијалка. Додуше, он јој је помагао у томе, јер је био изванредно добар слушалац. Само би понекад кратким питањима усмеравао њену причу.

Дошао је дан када је Сенка добила позив да буде члан једне делегације која је требала да отпутује у далеку државу. Пуна самозадовоства уопште се није питала откуд баш она да буде у тој делегацији. Једноставно је сматрала да је одскочила далеко више од својих колегиница.

На аеродрому је видела старог познаника, неупадљивог господина. И он је био члан делегације. То је тада уопште није изненадило. Путовање је трајало неколико дана. Довољно дуго да је једне вечери пријатељски позове у своју хотелску собу. Отишла је.

Враголаст шарајући поглед, лепе необичне очи, осмех, и ето начина да направи каријеру и напусти провинцију. Муж, син и ћерка нису се много радовали Сенкином одласку у престоницу. Недуго затим, када је Сенка добила стан, они су ипак изразили жељу да коначно остану у свом граду. Сенки то више није сметало. Мислила је да је то добро, јер на тај начин она може увек да напусти свој нови посао и да има где се врати.

А нови посао се разликовао од свега што је Сенка некада могла да замишља. Мржња и завист коју је осећала у канцеларији на свом првом партијски добијеном послу, били су нешто најбезазленије што је могла да доживи у односу на ново радно место. Сатисфакција јој је била велика количина новца, довољно велика да заборави где је рођена и ком народу припада.

Син, ћерка и муж и даље мисле да се Сенка није променила. А њој је било свеједно шта они мисле. Остварила је свој сан.