СТУДЕНТКИЊА

У другој половини септембра и почетком октобра море је најтоплије, а дани су потпуно опуштајући за све студенте који стекну услов да упишу наредну годину.

Кажу да уторак није најбољи за некакав почетак, али сам ипак одлучио да баш у уторак ујутру кренем на море. Студентски индекс ми је омогућавао велики попуст код куповине ЈАТ-ове карте, додуше без могућности раније резервације, па сам зато поранио на аеродром. Планирао сам да слетим на Ћилипе око осам, па да онда из Дубровника у девет сати бродом отпловим на Хвар.

Летовао сам раније више пута на Хвару, па сам се заљубио у овај град чаробне лепоте.

Не би се скраћеница ЈАТ читала на француском као „Никад на време“, да авиони увек не касне. У луку Груж сам стигао таман да махнем капетану „Либурније“ која је управо испловљавала. И шта друго, неко да сачекам следеће јутро. А следеће јутро је среда, дан када брод не плови на Хвар, него иде до Италије. Значи све се одлаже за четвртак ујутру.

Два дана чекања, довољно да одем у Херцег Нови и тамо проведем време купајући се на плажи код тунела. У близини су и неки хотели који нису прескупи. Тако сам и урадио.

Сместио сам се касно после подне у хотелској соби с погледом на море. На тераси је пиркао ветар, довољно освежавајући да сам дуго остао наслоњен на огради посматрајући закаснеле купаче и прве шетаче на променади.

Чуо сам гласове из суседне хотелске собе. Мушки баритон и женски који ми је био познат. И акценат ми је био препознатљив. Нисам намеравао да прислушкујем, али се тако наместило. Схватио сам да су имали веома страствену везу.

Следећег јутра док сам доручковао уобичајену белу кафу са маслацем у кифли, угледао сам пар из суседне собе. Он је био времешан, а она студенткиња, моја вршњакиња, моја школска из гимназије. Хтео сам да се направим да их не видим, међутим она ми је одмах пришла.

„Нисмо се срели, немој никоме да кажеш…“

„Не, немој ни ти да причаш да си мене видела“

Не знам зашто сам тако одговорио. Ваљда сам желео да делујем убедљиво да ћу њену тајну заиста да чувам вечито.

Јесен и зима су прошли брзо. Дошло је пролеће и спремао сам испите за јунски рок. У студентској мензи у Ђушиној улици сам срео другаре из гимназије. Одмах су ми испричали све новости из родног краја. Рекли су ми и да је наша школска другарица – студенткиња пред порођајем, али да нико не зна ко је отац. Подругљиво су се шалили да то може да буде свако од нас. Ћутао сам.

На последњој прослави годишњице матуре нас је било мало. Време нас је већ прегазило, мада ми то нисмо признавали. Док смо у наставничкој зборници чекали устаљену „прозивку ко није на часу“ почео је и разговор о разлозима оних који нису присутни. Већ смо били навикли на традиционално окупљање последње суботе у мају месецу. Недостајали су нам појединци – где су, шта раде, да ли су здрави… Тако смо споменули и њу.

Слушам како је болесна, да сада живи потпуно сама, да је њен син одавно завршио факултет и отишао да ради негде далеко. Оставио ју је, иако је она од времена студентских дана себе целу њему посветила. Мајчинска посесивност није била довољан разлог да остане поред ње. Можда је био и љут на њу, јер му никада није рекла ко му је отац.

Сетио сам се нашег неочекиваног сусрета у хотелу у Херцег Новом. Ћутао сам. Дао сам јој реч да никоме нећу да причам.

Да ли сам ја једини ко је видео њеног партнера? Зашто ли је баш њега изабрала да буде отац њеног детета? Претпостављам да он не зна да има с њом сина.

Студенткиње некада ураде нешто непромишљено или страствено, нешто што им за сва времена одреди будуће дане.

Такав је живот, рекли би Французи.