СТУДЕНТКИЊА

 

У другој половини септембра и почетком октобра море је најтоплије, а дани су потпуно опуштајући за све студенте који стекну услов да упишу наредну годину.

Кажу да уторак није најбољи за некакав почетак, али сам ипак одлучио да баш у уторак ујутру кренем на море. Студентски индекс ми је омогућавао велики попуст код куповине ЈАТ-ове карте, додуше без могућности раније резервације, па сам зато поранио на аеродром. Планирао сам да слетим на Ћилипе око осам, па да онда из Дубровника у девет сати бродом отпловим на Хвар.

JAT

Не би се скраћеница ЈАТ читала на француском као „Никад на време“, да авиони увек не касне. У луку Груж сам стигао таман да махнем капетану „Либурније“ која је управо испловљавала. И шта друго, неко да сачекам следеће јутро. А следеће јутро је среда, дан када брод не плови на Хвар, него иде до Италије. Значи све се одлаже за четвртак ујутру.

Liburnija

Два дана чекања, довољно да одем у Херцег Нови и тамо проведем време купајући се на плажи код тунела. У близини су и неки хотели који нису прескупи. Тако сам и урадио.

Сместио сам касно после подне у хотелској соби с погледом на море. На тераси је пиркао ветар, довољно освежавајући да сам дуго остао наслоњен на огради посматрајући закаснеле купаче и прве шетаче.

Чуо сам гласове из суседне хотелске собе. Мушки баритон и женски који ми је био познат. И акценат ми је био препознатљив. Нисам намеравао да прислушкујем, али се тако наместило. Схватио сам да су имали веома страствену везу.

apartman

Следећег јутра док сам доручковао уобичајену белу кафу са маслацем у кифли, угледао сам пар из суседне собе. Он је био времешан, а она студенткиња, моја вршњакиња, моја школска из гимназије. Хтео сам да се направим да их не видим, међутим она ми је пришла.

„Нисмо се срели, немој никоме да кажеш…“

„Не, немој ни ти да причаш да си мене видела“

Не знам зашто сам тако одговорио. Ваљда сам желео да делујем убедљиво да ћу њену тајну заиста да чувам вечито.

Јесен и зима су прошли брзо. Дошло је пролеће и спремао сам испите за јунски рок. У студентској мензи у Ђушиној улици сам срео другаре из гимназије. Одмах су ми испричали све новости из родног краја. Рекли су ми и да је наша школска другарица – студенткиња пред порођајем, али да нико не зна ко је отац. Подругљиво су се шалили да то може да буде свако од нас. Ћутао сам.

На последњој прослави годишњице матуре нас је било мало. Почео је разговор о разлозима оних који нису дошли, где су шта раде, да ли су здрави… Тако смо споменули и њу.

Била је болесна. Живела је сама. Њен син је одавно завршио факултет и отишао да ради негде далеко. Оставио ју је, иако је она себе целу њему посветила. Њена посесивност није била довољан разлог да остане поред ње. Можда је био и љут на њу, јер му никада није рекла ко му је отац.

Ћутао сам.

Студенткиње некада ураде нешто непромишљено или страствено, нешто што им за сва времена одреди живот.

Advertisements

One thought on “СТУДЕНТКИЊА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: