Ој, младости – БРАНКО

Политички неистомишљеници се не хапсе у демократском друштву. Напротив, јер разлика у мишљењу ствара напредак, па су зато пожељна другачија виђења будућности света. Нетолерантност власти према разликама указује на режимску диктатуру. А познато је да насилнички режим увек има свој крај, пре или после. Додуше, цена гушења диктатуре је крвава, јер је зло родило друго зло.

Сваки човек се различито понаша у младости у односу на зрело доба и старост. Не само због хормона који у телу стварају буру, него и због социјалног окружења. Најчешће брига о потомству утиче на испољавање велике трпељивости. А у старости страх од непознатог уништава жељу да се било шта промени.

Тинејџери су највећи бунтовници. Желе брзе промене, просто им се жури да што пре околину прилагоде свом виђењу света. А увек око себе најпре уочавају неправду. Зато, онако детиње неискварене душе, постају борци за идеале.

У име Бога или у име Алаха, свеједно је. За Краља и Отаџбину или само „Смрт фашизму – слобода народу“.

Додуше има и оних тинејџера који би да уместо Аге буду Ага. Кад могу аге, зашто не би могли и они?

Након завршетка Великог рата, када су српски војници морали да се помире са непријатељским војницима који су говорили истим језиком, када је Краљевина Срба постала Краљевина и Хрвата и Словенаца, када су ратни профитери постали признатији од намученог српског геџе који је преживео сва страдања од Балканских ратова до пробоја Солунског фронта, када је народ требало да позлати све ране, друштвена неправда је постала јасна, јасна да јаснија не може да буде.

У време Шестојануарске диктатуре Краља Александра Карађорђевића укинуто је и оно мало политичких слобода. Незадовољство је захватило и омладину – школску, студентску и радничку. Мислећи људи који се нису слагали са диктатуром режима нису бежали из своје државе, нису тражили посао у европским земљама, него су остали надајући се бољим данима. А ти бољи дани су им доносили политичку пресуду и робијање. Оштрина друштвене кризе је постајала све израженија. Власт је делила Србе на Србе и Несрбе – рекло би се: „Завади, па владај!“

Истовремено је економска криза захватила Америку и Европу. У Немачкој се повампирују снаге које су поражене у Великом рату. Фашистичке идеје у Италији, Шпанији, Немачкој, постају свакодневица.

Правдољубиве младе људе нису могле да задовоље опозиционе партије чији су циљеви били магловити. Они су желели радикалније промене у друштву. Само су револуционарним методама борбе могли да се задовоље.

Беда и сиротиња нису били предуслов код младих људи да би они били правдољубиви. Ни богатство и обест нису били узрок жеље да се коренито мења стање у друштву. Рекло би се да је само младост била довољна. И добра душа.

Бранко је рођен 3. октобра 1915. године. Неколико генерација је живело у кући. Сви су имали неко задужење – обрађивали су земљу на великом имању, товили су свиње за продају, правили ракију, препродавали стоку,… држали су и кафану. Стриц Тодор се школовао у Паризу да буде правник, а Бранков отац Драгутин је остао у породичној кући.

Деда је у Великом рату подржавао комите, па су га Бугари отерали у ропство одакле се није вратио. Бранкова баба Живка је одгајала и Бранка и његову старију сестру и брата, јер је мајка била сва посвећена пословима.

А село је било као и свако друго српско село – без струје и путева. Једино је железничка пруга била стална веза са градом. И не само да је повезивала село са градом, него је била и место где су млади људи добијали запослење. Возом се ишло и на посао у градским фабрикама.

Деца су носила опанке од штављене коже, играла су клис и јурке. Дечаци су по угледу на дедове имали дрвене пушке и играли се рата. Као да Велики рат није био завршен.

У селу су имали основну школу коју баш и нису сви волели. Учили су је скоро само дечаци, јер девојчице нису морале да буду писмене. Бранко је био крупан и разборит, па је са шест година пошао у први разред. Имао је природан дар да се око њега окупљају и слушају га чак и старији дечаци. Рекло би се – рођени лидер.

Две године касније Бранко се преселио са оцем и мајком у град. Међутим, родитељи су имали превише обавеза у кафани и у трговачкој радњи, па се Бранко вратио у село код своје баба Живке. На несрећу стриц Тодор, француски ђак, умро је од туберкулозе и то је на Бранка оставило дуготрајан траг.

У селу је била само четвороразредна школа и Бранко је опет морао у град у „нижу гимназију“. Прерано је сазрео.

Књиге Жил Верна су му биле занимљивије од школских уџбеника, а веронауку није волео због поста и гладовања уочи причеста.

У кафани свог оца, који се бавио и политиком, Бранко је стекао прва сазнања о демократији. Нажалост догодила се значајна промена, краљ је увео диктатуру баш када је Бранко завршавао „нижу гимназију“. Устав је укинут и забрањен је рад свим политичким странкама. Било је то пресудно за Бранково схватање слободе.

Наставак школовања је уследио у другом граду и Бранко се одвојио од своје породице. У Јагодини је стекао нове другове, али и упознао дела нових писаца – Волтер, Русо, Максим Горки,… Светозар Марковић.

Државна Гимназија у Ћуприји је била следећа школа у коју је Бранко кренуо 1930. године. То је значило да Бранко поново може да живи у својој кући са родитељима и да путује свакодневно у Ћуприју.

На самом завршетку школовања Бранко је био искључен из ћупријске Гимназије. Због тога је у јесен 1933. године морао поново да упише завршни разред.

Није требало много времена да прође и Бранко је био принуђен да се пресели у Књажевац где је успешно завршио гимназијско школовање.

Средњошколски дани су били део Бранкове младости у којој је себе изградио у правог лидера. Мање је учио, а више писао поезију и прозу, глумио у позоришним представама, бавио се спортом, фотографисао све око себе…

Појава фашизма у Италији и у Немачкој, диктатура у Краљевини Југославији, велике социјалне разлике међу становништвом, осећај безперспективности,… све је то утицало на момка који се у друштву истицао својим стасом и речитошћу.

Упис на прашки факултет је омогућио Бранку познанство са 330 југословенских студената, као и са колегама из других држава.

У јесен 1936. године Бранко је постао члан Комунистичке партије Југославије.

Имао је само 21 годину.

Та 1936. година, година у којој је у Берлину одржана Олимпијада, била је преломна за Шпанску Републику. Хитлер и Мусолини су подржавали великопоседнике, крупну буржоазију и високо свештенство који су изгубили на политичким изборима и који нису дозволили да се оствари политичка воља народа изражена на редовним страначким изборима.

Била је неопходна помоћ демократском слободарском шпанском народу, њиховим студентима и слободоумним људима. Бранко је са својим колегама, без дана војничке обуке, кренуо јануара 1937. године из Прага у Шпанију. Младалчки занос је надјачао све разлоге који су били против одласка у рат.

Две недеље касније, само дан након што је Бранко стигао до Мадрида, МУП у Београду је написао извештај: „Бранко Крсмановић, студент… рођен у Доњој Мутници, Параћин, отац Драгутин, хотелијер у Параћину…“.

У долазећим крвавим борбама у Шпанији Бранко је престао да буде романтичар који са собом стално носи фотоапарат, пише песме и забавља своје другове.

Уследило је повлачење из Шпаније, боравак у логору Гирс, затим одлазак у Марсељ и повратак у Југославију и хапшење. Сазревање у ћелијама у Лепоглави, па повратак у родни крај. Онда априлски рат и одлазак у партизане.

Погибија у окршају са Немцима на Космају 2. августа 1941. Његово тело није препознато.

Чини се да је све остало свима познато.

Имао је Бранко само 26 година.

Тинејџери су највећи бунтовници. Желе брзе промене, просто им се жури да што пре околину прилагоде свом виђењу света. А увек око себе најпре уочавају неправду. Зато, онако детиње неискварене душе, постају борци за идеале.

Фашизам мења свој спољни облик, али никако да нестане са наших простора. Зато могу да се очекују нови борци, нови антифашисти.

Додуше има и оних тинејџера који би да уместо Аге буду Ага. Кад могу аге, зашто не би могли и они?

Гледано очима стараца којима време истиче, младост је лудост. А можда старци тако размишљају само зато што је њихов либидо одавно нестао?