ЈЕРМЕНСКО ПРИЈАТЕЉСТВО

Познавао сам, односно бар сам тада тако мислио, неколико особа јерменског порекла. Сматрао сам да су то Руси и нисам се много интересовао како су дошли у мој град. Само сам за супругу једног познаника веровао да се овде доселила због љубави. Када је он погинуо у саобраћајној незгоди, она је ишчезла незнано куд.

О Јерменима сам почео да размишљам тек након погибије наших пилота који су носили помоћ у Јереван након страшног земљотреса 1988. године у коме је погинуло 25.000 људи.

Касније, када је почело страдање Срба у републикама бивше Југославије, водио сам с другарима жучне расправе да ли је заиста постојао геноцид над Јерменима 1915-1917. године. Тада је смртно страдало два милиона Јермена. Турци и поједине „цивилизоване“ државе никад нису признале да је постојао геноцид.

Сви ми који решавамо укрштене речи и гледамо ТВ Слагалицу знамо за турску планину Арарат. На тој планини је остао Нојев ковчег након Великог потопа. Од митског Нојевог праунука су настали Јермени. Некада је Арарат припадао само Јерменима који су своју државност доказали још пре рођења Исуса Христа. Била је то тада најмоћнија краљевина између Европе и Азије. А након 301 године од почетка Нове ере, Јермени су били први који су признали Хришћанство као своју државну религију.

Многи византијски цареви су били Јермени, уосталом као и многи учени људи тог времена. И у Османлијском царству су Јермени били цењени, па су поред осталог у Цариграду пројектовали и султанову палату.

Када су Турци почели да се повлаче са Балканског полуострва, Немци су желели да заседну уместо њих. Отуда православни народи опет нису могли да дигну главу. Крајем деветнаестог века турски султан је у Цариграду започео са убијањем и протеривањем Јермена, а онда је прави покољ настао почетком Првог светског рата. Анадолија је престала да буде територаија на којој су Јермени вековима живели. Бежећи у сиријску пустињу пола милиона Јермена није нашло спас, већ страдање. Након одласка Јермена са огњишта, имена градова, река и планина су промењена, да се затре сваки њихов траг.

По завршетку Првог светског рата јерменске територије су подељене између Турске и Русије. За време СССР-а тај руски део је постао посебна Социјалистичка Република Јерменија са главним градом Јереваном. Међутим, стара јерменска кнежевина Нагорно-Карабах припојена је Азербејџану.

Након распада СССР-а Нагорно Карабах је прогласио независност, а то значи да су Јермени добили независност којој се противе Турска, Немачка…

Велико пријатељство између Јермена и Срба је зачео Свети Сава који је био очаран умећем јерменских градитеља, па их је позвао да и у Србији зидају манастире. Међутим Јермени су били и добри војници, али на служби код турских султана. Тако су Јермени стигли и на Косово Поље. Препознавши српске цркве као своје, војници су променили страну и пришли су српској војсци.

Јерменски ратници су изнад данашње Соко Бање на планини Озрен саградили манастир Јерменчић, у то време цркву Светог Архангела.

Монашки ред – мехитариста, јерменског порекла, је у Бечу 1818. године штампао на српској ћирилици дела Вука Караџића. У истој штампарији је касније штампан први примерак „Горског вјенца“.

Тренутно је у посети Србији председник Јерменије, а за који дан ће то да буде и председник Турске. Шта би било да се та два председника сретну у Београду?

Да ли ће председник Јерменије обилазећи Београд да види и споменик великом  азербејџанском песнику у парку Ташмајдан?

Турска и Азербејџан су муслиманске државе, а Јерменија је православна. Србија је грађанска држава.

Турска је признала Косово као нову државу, за разлику од Азербејџана који због Нагорно-Карабаха има своје посебне интересе да то не учини.

Република Јерменија је континентална планинска држава у региону Закавказја. Смештена је на раскрсници путева из југозападне Азије и источне Европе између Турске на западу, Грузије на северу, Ирана и азербјеџанске енклаве Нахчиван на југу, те Азербејџана и дефакто независне Нагорнокарабашке Републике на истоку. Према Уставу Републике Јерменије данас држава одвојена од цркве, а Устав уважава Јерменско апостолску цркву као националну цркву Јерменије.

Данас свако може да посети манастир Јерменчић изнад Соко Бање у коме нeмa свeштeних лицa. Писaних дoкумeнaтa o пoстaнку и рaзвojу мaнaстирa нeмa, jeр су уништeни зa врeмe пaљeњa мaнaстирa oд стрaнe Tурaкa 1796. гoдинe. Maнaстирскe рeликвиje нису сaчувaнe, изузeв брoнзaнoг пeчaтa у oблику рoмбoидa, кojи нa jeднoj стрaни имa сe лик Св. Aрхaнгeлa, a нa другoj мoтив сa истoчњaчкoм шaрoм.

Нема података да ли су Јермени током турске власти у Србији били насељени и у Ћуприји, као у Београду, Чачку… Јерменска заједница у Београду је већ током раног раздобља турске власти подигла сопствену православну цркву. Међутим, јерменска заједница се током аустријско-турских ратова суочила са истим невољама које су задесиле и православне Србе, тако да је знатан део Јермена напустио своју традиционалну веру и прешао у Јерменску католичку цркву.

На данашњем Зеленом венцу у Београду постојало је јерменско гробље о чему сведоче и три надгробне плоче на јерменском језику из 17. века, које се данас налазе на Калемегданској тврђави. У Новом Саду је 1762. године саграђена јерменска источнокатоличка црква коју су 1963. порушиле тадашње комунистичке власти под изговором проширења булевара, а на месту некадашњег јерменског храма данас се налази хачкар који подсећа на постојање Јермена у том српском граду.

Највећи талас досељавања Јермена у Србију догодио се почетком двадесетог века  након погрома и геноцида који је над тим народом извршен. Већ 1935.  основано је Удружење Јермена Краљевине Југославије, са седиштем у Далматинској улици број 78 у Београду. Комунистичке власти су након ослобођена конфисковале њихову имовину и срушиле зграду јерменског дома и школе.

Музику песме „Востани Сербије“ написао је српски Јермен Вартекс Баронијан.  Хачатуријан, Шарл Азнавур… били су светски познати музичари. Кроз векове у Србији су живели познати Јермени који су својим доприносом обогатили српску науку, културу, музику, уметност.

Јерменске заједнице су се одржале у Либану, на Кипру, у Ирану, у Јерусалиму…, у Америци и у Канади…

Не постоји разлог да се данас у Србији тако мало зна о Јерменима. Страдање Јермена и Срба је по много чему исто.

Туристички обилазак Јерменије није авантура, то је изузетно задовољство.