СЛОБОДАН

Универзална декларација о људским правима, која је усвојена далеке 1948. године, била је пре свега одговор на огромно кршење људских права током Другог светског рата. Први пут у историји човечанства, признато је право свих људи на „живот, слободу и сигурност… без икаквих разлика“. Али од усвајања декларације до данас као да се ништа много није променило.

У античко време роб је знао да је роб, па се зато борио да не буде доживотно роб, да буде слободан макар када остари. Тај роб је могао да себи купи слободу. А да ли је данашњи човек, који живи у модерном робовласничком капитализму, свестан да је и он роб?

Верујући Хришћани знају поруку Исуса Христа да су људи пре свега слободни, да су браћа која се помажу, праштају и воле. Слободумни људи размишљају на исти начин, јер је век сваког човека веома кратак.

Откуд онда толико зла у људима? Зашто се ратује и убија, зашто човек човека искоришћава? Зар је наша планета толико мала да на њој не могу сви да живе у слози?

На заласку сам живота, па сам много шта видео и чуо. Сарадници на послу, комшије, партијски другови,… понашају се тако да нико не пушта паметнијег од себе испред себе. Незнање, лажне дипломе, површност, заклањање иза партијске припадности, бахатост и елементарно неваспитање, нарцисоидност… све скупа тера мудре људе да заћуте и склоне се у дубоку анонимност.

Универзална декларација о људским правима истиче подједнако, не по неком одређеном редоследу, потребу човека да има право на слободу, живот, рад, здравље, имовину и мир.

Да ли смо заиста слободни, ако морамо да ћутимо и окрећемо главу на другу страну, да слежемо немоћно раменима и кријемо се иза узречице „тако је суђено“.

Да ли свако има право на живот, ако се плашимо да не будемо жртве злочина. Глава се губи за шаку новца, за учињен прекршај у саобраћају, за неузвраћену љубав, за поглед на улици…

Да ли свако има право на рад или то право имају само партијски послушници, они који плаћају рекет мафијашима, они који су спремни на корупцију, они који трпе полно узнемиравање, они који када приме месечну зараду морају послодавцу да врате део муком зарађеног новца…?

Да ли свако има право на здравље или то право имају само богати? Шта да ради човек који нема новца за лек из апотеке, који нема новца за инвалидско помагало, који нема новца да се здраво храни? Морају ли поједина деца да се лече сакупљајући новац преко СМС порука? Здрав не верује болесном.

Да ли свако има право на имовину, пре свега на стан у коме ће да живи са својом породицом, на топлу гардеробу, на суве ципеле?

Да ли свако има право на мир, на спокојан живот без узнемиравања? Мора ли човек целог века да се плаши опасности рата, хемијског оружја, биолошког оружја, психичке агресије?

У Ћуприји је на преговорима пре два века Милош Обреновић у лице рекао Марашлији Али Паши: „Не заваравај се да у Србији нема више Црног Ђорђа, пуна их је Србија, све црњи од црњег.“

Можда нема у свакој новорођеној генерацији бар једног Црног Ђорђа, али појавиће се ипак једног дана. Тачно је да Србин не воли никог који је већи од њега, да неће да му укаже поверење и на изборима гласа за њега, да ће пре да крене иза „Слепог вође“ него ли иза свог пријатеља. Па ипак изнад свих улизица, тупоглавих и неспособних, уздићиће се велики и истински мудри људи.

Нису сви левичари комунисти и фашисти, као што нису сви демократе само зато што су им уста пуна слатких обећања. Не мора левичар да буде неверник, атеиста, незнабожац – напротив. Идеје левичара се не разликују од проповеди самог Сина Божијег.

У свету се стално рађају људи слободних мисли који су спремни да се уздигну изнад већине. Идол не мора да им буде Че Гевара, Карл Маркс, Мартин Лутер Кинг… Свако време показује нове путеве и нове људе. А дотле ће на националној телевизији да се емитују ријалити програми са свакојаким личностима које усмеравају младе људе на лажно благостање, дотле ће дневни листови да нас бомбардују вестима убеђујући нас да смо баш ми онај „Небески народ“, дотле ће да се прећуткује шта је Милош Велики рекао Марашлији Али Паши.