БРАНКА

Сваки град има главну улицу у којој су значајније институције, трговачке радње и куће богатијих мештана. У једној таквој приземној кући са високим плафоном у великим собама, одмах на почетку улице, живела је Бранка. Не знам које су се године доселили њени у ову кућу. Било је то непосредно после завршетка Великог рата.

Моја је мајка мислила да су њени пореклом Цинцари, јер је Бранка била изразита црнка, густе косе, са лепим цртама лица, а и њено презиме је било неуобичајено за ове крајеве. Мада сам ја више веровала да је пореклом из неке јеврејске породице из Сарајева.

Упамтила сам Бранку по облаку парфема који се ширио улицом док је она пролазила. Када је била млађа и мршавија имала је кратак и брз корак уз заносно љуљање боковима. Волела је да носи узане хаљине и сукње и увек је истицала дубоки деколте. И зимски капут је имао такав крој да јој је крзно око врата било довољно високо изнаг горњег дугмета које је увек било откопчано.

Долазила је редовно код наше куће, јер је моја мајка имала шиваћу машину. Иако није била шнајдерка, мајка је волела да чини разне услуге пријатељицама, да им скраћује или проширује сукње, мења рајфешлусе и слично. Жене су јој доносиле и циц и свилу за летње хаљине и блузе, па је мајка научила и да кроји, а не само да шије на машини.

Наравно да су жене, као и Бранка, користиле моју мајку и да сазнају шта се све дешава у околини. Тако сам се и ја као млада привикла да прислушкујем чаршијска оговарања уз обавезну кафу и преврнуту шољу.

Бранка је као дете остала без оца који је погинуо негде у Срему, а две старије сестре су се брзо удале и напустиле Ћуприју. Тако је Бранка остала да живи само са мајком. Док је ишла у гимназију заљубила се у школског друга Ивана, чији је отац био професор у школи.

Бранка није волела да прича о својој младости, па сам скоро све о том периоду њеног живота чула од жена које су трачариле.

Велика школска љубав је трајала дуже од једне деценије.

Као добар ђак Бранка је могла да оде на студије у Београд, али је остала у Ћуприји. Брзо је добила посао у локалној банци. Била је вредна и шармантна и сви су је обожавали. За то време њена школска љубав је студирала у Нишу. Виђали су недељом, чешће у Нишу, а ређе у Ћуприји. Тако је било и за време семестралних распуста.

Године су пролазиле и Иван је дипломирао. Вратио се у Ћуприју и наставио да живи у кући својих родитеља. Запослио се у фабрици стакла у Параћину.

Док је Иван био бруцош на факултету Бранка је остала у другом стању. Дете није било жељено и Бранка се „очистила“. Касније је пазила и више није остајала у другом стању. Иван је упорно говорио да је још рано да формирају породицу и тако је време пролазило.

Сви су запиткивали Бранкину мајку шта се то чека, када ће коначно свадба и весеље. Докле ће Бранка да живи у великој кући са мајком, а Иван да се стиска са мајком, оцем и сестрама. Прегазиће време Бранку, биће јој касно да почне да рађа децу.

Био је последњи августовски викенд када је Иван саопштио Бранки да жели да раскину везу. Правдао се да је тако најбоље, јер он има девојку која је у другом стању.

Мајка ми је причала да је дуго, веома дуго, Бранка излазила из своје куће само због посла у банци. Није се шетала на вечерњем корзоу, није одлазила на пијацу, престала је да купује хлеб… Само је неговала цвеће у дворишту и на маленој тераси испред своје собе. Преко лета, кроз отворен прозор чуло се како свира на клавиру. Никог није примала у кућу.

Тих година сам се ја још играла с луткама и нисам запажала шта се догађа с Бранком. Тек када сам почела да користим парфеме и да се лицкам пред огледалом, схватила сам да је Бранка постала мој идол.

Дивила сам се њеном изгледу, увек уредној коси, негованим обрвама, боји кармина и боји лака на ноктима. Не знам да ли је имала лепшу гардеробу када се враћала с посла или када је предвече одлазила у шетње. На њој је било све савршено лепо.

Једва сам чекала да Бранка дође код моје мајке. Пушила је неке фине цигарете које је вадила из сребрне табакере. Упаљач за цигарете је био танак, некако крхк, прави дамски. Осим минђуша Бранка није носила никакав други накит, ретко сам је виђала са прстеном на коме је пажњу привлачио велики драги камен.

Седела бих на врху столице и очима упијала Бранку слушајући сваку њену реч. Она би ме помиловала по коси говорећи да идем да се играм док она прича с мојом мајком. А ја бих онда одлазила у другу собу и кроз одшкринута врата прислушкивала разговор. Гледала сам како Бранка проба хаљину и одушевљавала сам се њеним свиленим доњом вешом са много чипке. Желела сам и ја да будем баш таква као она.

Када сам пошла у гимназију разредни старешина ми је био професор коме сам била последња генерација ђака пред његов одлазак у пензију. Мудар старац нас је чувао као своју децу. Опраштао нам је ситне ђачке несташлуке. И ја сам га некако заволела.

Моја мајка и Бранка су испијале кафу са намером да после преврну шоље и гледају своју будућност. Можда није био најзгоднији тренутак када сам почела да причам о школи. Споменула сам и разредног старешину, хвалила сам га да је најбољи у целој школи. Нисам ни приметила какао је Бранка одједном постала озбиљна. Само је кратко рекла да мора да се врати кући. После ми је мајка објаснила да је мој разредни старешина отац Бранкине велике и промашене љубави.

Наравно да сам након тога почела да мрзим разредног.

Године су пролазиле и ја сам отишла да студирам. Имала сам срећу да добијем и посао који ми је омогућио да путујем по Европи. Зарађивала сам довољно да могу да купујем себи италијанску одећу и ципеле, да користим скупоцене парфеме, да имам свилен доњи веш. Ухватила сам саму себе у мислима како ми је Бранка још увек узор.

Нисам имала времена да долазим у Ћуприју, па сам се с мајком само редовно чула телефоном. Тако ми је и јавила да је Бранка умрла. Имала је рак на плућима и није се лечила.

Месец дана касније сам дошла у Ћуприју и одмах сам посетила Бранкин гроб. Затекла сам један венац од природног цвећа које се већ осушило. Стајала сам и гледала далеко према врху планине Ртањ. Размишљала сам где ли је Бранкина душа одлутала.

После подне су се код моје мајке окупиле њене пријатељице. Дошле су да ме виде. Уз неизоставну кафу почела сам причу о Бранки. Била сам сажаљива према њеној судбини.

А онда су се све жене разгаламиле утркујући се која ће више детаља о Бранкином животу да изнесе.

„Бог да јој душу прости била је….“ тако је свака прича почињала.

Наравно да се о мртвима прича све најбоље, али…

Стекла сам утисак да су све жене пре свега биле љубоморне на Бранку. Не зато што је Бранка свирала на свом клавиру и што је имала најлепше цвеће на балкону и у дворишту.

Могла је Бранка да заведе сваког мушкарца у Ћуприји, али је била веома пробирљива, тако да су многи само тужно уздисали за њом. И клинци су маштали док су је на улици пратили како заносно њише боковима газећи ситним кораком у припијеној хаљини.

И онда је кренуло сећање на многе Бранкине авантуре. Као да је она у својим средњим годинама желела да надокнади узалудно изгубљену младост поред своје ђачке љубави.

Најстарија пријатељица је гледајући изгубљено кроз прозор уз осмех рекла да је наша Бранка била прави „освеживач бракова“. Њени љубавници су се увек враћали својим супругама и породици, јер Бранка није растурила ничији брак. Напротив, ти напуштени љубавници су после авантуре с Бранком много више ценили оно што имају код своје куће.

Није Бранка марила за градске швалере. Знала је да им на њихова удварања јавно одбруси, да их посрами као ниједна друга жена. А они су касније осветољубиво причали како је Бранка настрана, јер воли само младе девојке. Такви су то људи, шта се ту може.

Ћуприја није ни град, ни варош. Довољно је мала да свако о свакоме све зна. Или бар мисли да све зна.

Виђала се Бранка и с једним ожењеним лекаром. Није му она била ни прва, ни последња. Долазио би увече у њену кућу, провео по пола сата и одлазио да наводно обиђе пацијенте у болници. И ко зна колико би то тако трајало да он није предложио Бранки да она, као веома искусна жена, његовог сина средњошколца подучи сексуалним чарима.

Моја мајка је знала и једну велику Бранкину тајну. На послу се Бранки допао њен колега. Био је ожењен и имао је два сина. Иако је био наочит и веома шармантан господин, није се удварао другим женама. С Бранком је био присан до одређене границе коју никада није прешао. Чинио јој је разне уступке на послу, био је толерантан када би нешто забрљала, пажљиво би слушао њене проблеме, саветовао је. Бранка није ни осетила када је он постао подстанар у њеној глави. Тек је једне недеље ујутру, док се излежавала у кревету, схватила да непрестано мисли на њега. Потрајало је то још месецима и месецима дуго. Нису се никада додирнули, а она га је волела.

Када жене пређу биолошке године да рађају, Бранка је почела да се жали како се каје што није родила бар једно дете. Била је из имућне породице, па је могла сама да издржава своје дете. Пружила би му сву љубав и несебично га отиснула у свет. Не би то дете била њена лутка за забаву, тако је Бранка говорила.

Увек је прескакала тему о ђачким љубавима које сви имају. Ћутала је о изгубљеној младости поред Ивана, о томе како се осећала после изненадног и неочекиваног растанка. Само је једном приликом, када се причало о моравском парку, рекла како вечито памти клупу на којој је остала трудна. Летња ноћ, музика која се чула са „Плоче“, бескрајно дуги пољупци… и било је шта је било.

„Бог да јој душу прости била је ипак несрећна жена.“

Пријатељице моје мајке су скренуле тему на срцепарајућу телевизијску серију, а ја сам се повукла у своју собу. Још сам дуго размишљала о пролазности живота и о Бранки  коју су сви волели, а она је остала тако усамљена. Није желела да иде у Београд да лечи своју подмуклу болест. Једноставно се предала, није се више борила.

Бранка је умрла у сну. Оставила је откључана врата на кући, јер је знала да сваког јутра долази њена комшиница да јој донесе вруће пециво из оближње пекаре и паклицу цигарета.

Свако од нас познаје неку Бранку, мање или више срећну жену.

За мене је Бранка остала симбол слободне жене, самосвесне, преварене, а ипак достојанствене. Не знам каква ћу ја да будем када остарим.