ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – ДАНИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ

Ћуприја има главну улицу у којој су значајније институције, трговачке радње и куће богатијих мештана. Из те главне улице скреће се у бочне улице у којима су мање-више значајнији градски објекти. На почетку главне улице, чим се пређе преко моста на Великој Морави коме сви од милоште тепају Жућко, скреће се удесно у улицу Данила Димитријевића.

Док је живео Данило Димитријевић је можда сањао да буде лик за памћење, али је мало вероватно да је замишљао да ће ћупријска улица поред црква да се назове по њему. Улица није много дугачка, простире се од моста на Морави до моста на Раваници. У њој постоји само једна раскрсница и то са слепом улицом у којој се налази средња медицинска школа „Данило Димитријевић“.

На супротном крају Ћуприје, на излазу према Параћину, некада се налазила фабрика шећера, прва шећерана у унутрашњости Србије јужно од Дунава и Саве. И ова, сада већ скоро заборављена фабрика, неколико деценија се звала по Данилу Димитријевићу.

Временом је заборављена трагична љубав између Данила Димитријевића и његове веренице Руже Тасић.

Обоје су били пореклом из Мијатовца, равничарског села на левој обали Велике Мораве, надомак Ћуприје.

Данило Димитријевић, син Станимира Димитријевића, је рођен пре завршетка Великог рата 1917. године у селу Мијатовцу. Био је ђак ћупријске гимназије и положио је Виши течајни испит у јуну 1936. године, чиме му је призната зрелост. Након школовања је радио у фабрици шећера у Ћуприји. На одслужење војног рока је кренуо у априлу 1940. године, а пре почетка априлског рата 1941. године се вратио у свој Мијатовац.

У време пре Немачке окупације у Мијатовцу је службовао учитељ Бранковић, чији су син и ћерка, Слободан и Вера, имали слободоумне идеје. Придружила им се Ружа Тасић, девојка којој се допадао Данило Димитријевић и с којим се верила.

Љубав двоје младих није била само обична страст заљубљених. Маштали су о породици, о својој деци, о будућности… Завидели су им у селу на тако великој привржености. Ружа и Димитрије су били пар за понос својим родитељима.

У Краљевини Југославији, наследници феудалистичке Србије, стваран је капитализам у коме су постојале изражене социјалне разлике. Одвојио се мањи слој економски јаких људи који није много бринуо о радничким правима. Зараде у привреди су биле мале, недовољне за пристојан живот, а сељаци су могли једва да плате порез. На манастирским имањима дневница је била килограм брашна, таман за хлеб. На партијске изборе излазили су само заинтересовани, док жене нису имале право гласа.

Млади људи из сиромашнијих породица ретко су имали прилику да се школују. Углавном је већина остајала на породичном имању. Ретки су сакупљали храброст да оду на рад у иностранству, да их греје сунце са туђег неба, како се говорило.

Данас је погрешна представа да је тада комунистичка идеја била преовлађујућа међу младим људима. У Ћуприји је прва организација Комунистичке партије настала тек 1939. година и то само са три члана. Слично стање је било у Поморављу и Ресави.

Доласком фашистичког окупатора у априлу 1941. године рађао се отпор у Србији.

Млади вереници Данило Димитријевић и Ружа Тасић стали су јавно на страну антифашиста.

Након једног састанка 23. јула 1941. године Радосав Марић, завидљиви рођак Данила Димитријевића, обавестио је окупаторску власт где се налази млади бунтовник, па је тако дошло до његовог хапшења. Најпре је Данило из Ћуприје одведен у Ниш, а затим у Београд. Немци су га стрељали на Бањици 21. септембра 1941. године.

Након Даниловог хапшења његова вереница је покушала да изврши самоубиство, али је спречена. Немци су то чули и одмах су је ухапсили. Карло Верлогер, немачки фолксдојчер који је дуго несметано живео у Ћуприји, ју је пустио да се врати у Мијатовац својима. Ружа Тасић је дошавши кући попила јак раствор камене соде и тако се убила.

Данило Димитријевић и Ружа Тасић су трагично окончали своје младе животе, а да нису успели директно да се супротставе фашистичком окупатору.

О њиховој великој љубави се данас не говори.

Дуго је комунистичка власт у Србији сматрала да о љубави двоје младих не треба причати. Важна је била само идеја да се истакне како је Данило Димитријевић дао свој живот подржавајући комунизам и како је био жртва Народно-ослободилачког рата. Људска судбина је била неважна.

У ћупријску медицинску школу долазе ђаци из целог Поморавља. Нико није објаснио девојкама, будућим медицинским сестрама, ко су били Ружа Тасић и Данило Димитријевић и како су окончали младе животе.

И као што данас мало ко зна да се фабрика шећера у Ћуприји звала по Данилу Димитријевићу, исто тако ускоро нико неће да зна ко је био младић из Мијатовца. У родном селу, у улици са његовим именом, на кући у којој је живео, стајаће још дуго табла као једини траг за случајне немернике.