На телевизији се често појављује једна стара баба, нашминкана као циркуски кловн, из авиона јој се виде године. Има она „дечка“ који је млађи од ње неколико деценија…
На телевизије се виде и госпође у годинама, елегантне, са дискретном шминком коју може да запази само вешто око.
Рекло би се да је све последица лепог васпитања.
Девојкама често није потребна козметика, јер имају здрав, младалачки тен. На њима је свака хаљина лепа.
Наравно да сви ценимо људе према њиховим врлинама, мада природна лепота није наодмет.
Читам на фејсбуку коментаре о рушењу једне старе зградурине у главној ћупријској улици. Наменски је сазидана пре око 70 година да би у њој биле смештене канцеларије. После извесног времена чиновници су се преселили у боље просторије, па су зграду препустили ђацима новоформиране средње медицинске школе.
И средњошколци су касније променили зграду. Добили су нове, светле учионице…
А онда су ту дошли мали ђаци док су чекали да Ћуприја добије зграду за трећу основну школу.
И тако су године и деценије пролазиле. Некада дечурлија, а данас баке и деке, сентиментало се сећају детињства као најлепшег периода у животу. Успомене их вежу за другаре, за безбрижне дане, за време у коме им је све било лепо. Баке и деке су заборавиле како су им изгледале старе учионице, са шкрипавим патосом, сијалицама који су шкиљиле са плафона, задимљеним пећима, пољским нужницима…
Баке и деке не желе да баш њихови унуци иду у такву оронулу школску зграду, воле они децу своје деце.
Ма, нека остане стара зграда, нека је користе нека друга деца, сиротињска деца.
Зашто да буде срушена већ полусрушена зграда, са пропалим кровом, са степеницама између спратова које само што не падну у подрум, са жицама за струју које могу да изазову пожар, са инсталацијама које… – коментаришу те исте баке и деке.
Каже мој другар пензионер да је штета за стару циглу, могле би те цигле да се искористе за зидање шупа и клозета.
Каже имућна госпођа пензионерка да је сазидала своју кућу на празном плацу, па је само због тога њена кућа направљена од савремених материјала, а не од старе цигле.
Кажу ти оматорели људи да је штета срушити старо, нефункционално, склоно паду, опасно по посетиоце…. здање у главној улици.
Зашто да се зида ново, за кога…?
И тако док седе у својим топлим собама, куцкајући коментаре на фејсбуку на свом модерном телефону, усамљени, жале за старим временима, за срећним детињством.
Смета им будућност, јер су заробљени у својим успоменама.
Данас сви желимо да се рађају деца, наравно да децу рађају младе маме, а не старе бабе.
Ех, још и када би бабе могле да постану девојке!
аутор: Душан Стаменковић
Адреса за наручивање књига Стаменковић Душана:
e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига на кућну адресу.
Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА
Душан Стаменковић 
Nema neku vrednost ni u estetskom a ni u funkcionalnom smislu stara skola,pa neka se rusi.Medjutim,postoje stare zgrade u Bgd u koje su zasticene ali to ne smeta novim bogatasima da ih dozidjuju,nadzidjuju,ruse….e to je sramno.A ima ih i Cuprija,ne mnogo ali sacuvajmo ih.
Nisu svi stari protiv napretka ali u zanosu novina ne zaboravimo ni vredne starine.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Uvredljiv tekst,kao da je povređen nečiji interes zbog mišljenja da se ne ruši…..Iznenađujuće za autora divnih i odmerenog tekstova
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Ono sto nema nikakvu istorijsku vrednost ili bilo kakvu drugu vrednost, mora da ustupi mesto necem drugom. Stalne zalopojke kako je staro lepse od novog su cesto besmislene, nerazumne. Tekst je upucen vecitim protivnicima novog. Zato i jeste naslov „Baba i devojka“, jer na mladjima svet ostaje.
Свиђа ми сеСвиђа ми се