СТУДЕНТСКИ АУТОБУС

Поред Универзитета у Београду, Нишу и Крагујевцу, био је интересантан и онај у Новом Саду. Наравно да су у Београду постојали сви факултети, а ван Београда само по неколико најзначајнијих. Момци који су маштали да буду официри у ЈНА одлазили су и у Сарајево и Загреб на високе војне школе. Због лоших саобраћајних веза, углавном се студирало у Београду. Тако је било некад, јер није било приватних факултета, нити истурених одељења по мањим градовима. Студирање је било бесплатно, није било самофинансирајућих студената. Временом се све променило.

Најјефтинији превоз је одувек био возом, али не и најбржи. Зато се путовало аутобусима. Путеви су били углавном тек обеспрашени, са мало асфалта преко утабаног макадама. Ништа боље нису изгледале ни улице у провинцијским градовима на којима се задржала турска калдрма. За понос је био само такозвани ауто-пут „Братства и јединства“ који је спајао Ниш са Београдом и даље са Загребом и Љубљаном. Била је то новоизграђена саобраћајница ширине око седам метара, без зауставних трака, али и без раскрсница. Неки градови су били повезани „добрим“ путевима које су нам направили Немци са својим војним предузећем „ТОТ“, па су тако Параћин, Ћуприја и Јагодина имали везу преко Горње Сабанте са Крагујевцем и даље преко Тополе са Београдом. И мост преко Велике Мораве су направили Немци као ратну одштету за зло које су нанели у Краљевини Србији. А на том мосту су биле дрвене талпе, па су пешаци морали да пазе да нека греда не поскочи и поломи им ноге.

Пут „Братства и јединства“ је прављен у етапама, најпре од Ниша до Параћина, а много касније од Београда до Марковца где се налазио најпознатији мотел „Стари храст“. Последња деоница је била од Марковца до Параћина.

Аутобуси „Ниш Експреса“ су били као авион, са стјуардесама и бомбонама. Пословнице су имале телепринетере, па је резервација карата била поуздана. Та прва пословница у Ћуприји налазила се у локалу поред пасажа наспрам планираног Дома ЈНА. У њој је радила будућа супруга Милутина Стојковића, Тада путника-студента, а касније универзитетског професора и председника Скупштине Војводине. И „Ласта“ је обезбедила себи пословницу у локалу где је данас „Лутрија Србије“. Наравно да у Ћуприји није постојала аутобуска станица, него су сви аутобуси полазили из главне улице. А ту, одмах у калдрмисаној улици Милице Ценић, било је главно место за фијакеристе.

Аутобуско предузеће „Превоз“, претходник „Велмортранса“, имало је само неколико аутобуса и једну путничку приколицу за аутобус (није ни мало личило на зглобни аутобус). Од Параћина до Јагодине путовало се на свака два сата. Главно аутобуско стајалиште из Ћуприје ка Јагодини налазило се наспрам основне школе „Ђура Јакишић“ и имало је „гвоздено оборче“ за путнике, а уместо надстрешнице користио се „излаз“ из прве ћупријске самопослуге.

Студенти су престали да користе воз за путовање у и из Београда тек када је направљен такозвани „ауто-пут“. Карта јесте била скупља, али су зато аутобуси између Јагодине и Београда путовали око сат и 30 минута до најкасније два сата. Пола сата је било довољно између Јагодине и Параћина.

Аутобуске станице су сазидане најпре у Јагодини и у Параћину. Ћупричани су и даље стајали на улици. Тек када су вољом грађана и самодоприносом асфалтиране ћупријске улице, па и улица Кнеза Лазара, аутобуско стајалиште је измештено из главне улице у другу најдужу ћупријску улицу, право ка „ауто-путу“. Некако у исто време превозничко предузеће се раздружило од Јагодине, па је Ћуприја добила свој „Велмортранс“.

Урбанисти на челу са тадашњим малим Ђокицом желели су да аутобуска станица у Ћуприји буде смештена у главној улици на месту где се сада налази Дом здравља.

На срећу ново руководство „Велмортранса“ је наручило од Института саобраћајног факултета у Београду студију аутобазе у оквиру које би поред ремонта и пословне зграде била саграђена и лепа и функционална аутобуска станица. А у међувремену је општина обезбедила празан простор и неколико старих кућа за привремену аутобуску станицу у улицама Кнеза Лазара и Миодрага Новаковића Џуџе.

И тако су ћупријски студенти добили прву аутобуску станицу у једној старој кући, са малом чекаоницом и билетарницом у којој су радили чувена Беба и Чика Бата, некадашњи фијакериста. Касније су дошле млађане Марија, Љиљана и Мирјана. Одмах је набављено из Немачке шест најмодернијих међуградских аутобуса марке „Мерцедес“, а из Параћина према Београду успостављено је 11 директних полазака.

Ћупријски студенти су тако добили своје аутобусе којима су се возили у Београд. Превозници „Ниш Експрес“ и „Ласта“ имали су жестоку конкуренцију, иако су и они користили удобне и брзе аутобусе.

Недељом увече у 17.00 и у 18.15 сати тражила се карта више, па су морала да крећу по два аутобуса. Наравно да је највише било студената са пуним торбама у којима су били лонци са сармом и картонске кутије од ципела са ванилицама и салчићима. Нашло би се места и за теглу са туршијом. Носиле су се торбе до центра Ћуприје, јер таксиста није било, а фијакеристи су отишли у пензију.

У аутобусима није могла да се чује музика од студентске галаме. Путовало је истовремено неколико генерација и нормално је било да су се рађале симпатије и љубави. Увече би се стизало у Београд, а онда су се торбе теглиле узбрдо до Зеленог Венца одакле су кретали градски аутобуси зелене боје. Према Новом Београду и Земуну су ишли „Икарбус“ и „МАН“ аутобуси, а стари „ЛЕЈЛАНД“ и нови „МЕРЦЕДЕС“ су коришћени за београдска брдовита насеља. Трамвајска „двојка“ је имала модерне чешке соло трамваје, а на линији „седам“ били су трамваји са приколицом произведени у Славонском Броду.

Последњи „Велмортрансов“ аутобус из Београда је полазио у 21.00 час и у њему су опет најбројнији били студенти. Путне торбе нису одлагане у аутобуске боксеве, него су полупразне уношене у аутобус. А возачи су били супер људи, јер су ноћу стајали и ван аутобуске станице, испред судентских кућа. Није возачима сметало ни то што су се студентски парови крили на усамљеним задњим седиштима.

Изграђена је нова аутобуска станица у Ћуприји са 18 перона, од којих су они први били само долазни. Пошто се у великом станичном холу налазила кафана, поједини превозници су у Ћуприји правили дуже паузе. А путници су могли да користе и услуге посластичарнице, велике самопослуге, фризерског салона, трафике… Наспрам билетарнице налазила се библиотека. А продаја карата је била компјутеризована као у Београду и у Загребу. Укупно је кроз станицу свакодневно пролазило око 160 међуградских аутобуса који су Ћуприју повезивали са Охридом на југу и Љубљаном на северозападу. У међународном аутобуском саобраћају кретали су аутобуси ка Истанбулу, Видину, Бечу, Минхену, Франкфурту, Гетеборгу… А са аутобуске станице су полазила и два градска аутобуса који су кружили Ћупријом повезујући аутобуску и железничку станицу. Између Параћина и Јагодине су на сваких пола сата саобраћали велики зглобни аутобуси у којима је повремено било и по две стотине путника, највише ученика. Направљен је и пројекат за тролејбуски саобраћај.

А онда је дошло зло време.

Деце се рађало све мање и мање.

Студентски аутобуси постоје још увек. Додуше нема их тако често као некада. Приватни факултети са својим истуреним одељењима у трограђу поред Велике Мораве променили су жеље бруцоша да студирају баш у Београду. А и зашто би их привлачио Београд?

Старијима је једино остало сећање на студентске аутобусе ка главном граду. Најбројније генерације некадашњих студената сада проводе пензионерске дане.