Нежна тишина

Прича о границама које нас чувају

Била сам осамнаестогодишња гимназијалка када сам се први пут заиста, опасно заљубила. Он је био наш професор – млад, неожењен, са оним тихим осмехом који ми је изгледао као да зна све тајне света, а ипак ништа не говори.

Покушавала сам на све могуће начине: погледима преко учионице, „случајним“ задржавањем после часа, смешним порукама на маргинама тестова, па чак и летњим хаљинама које су биле мало краће него што је требало. Али ништа. Увек је остајао љубазан, строг, недостижан. Никада није прешао границу. Ни милиметар.

Прошло је двадесет пет година. Имала сам проблем са сином – ништа страшно, али довољно да морам да одем у полицију. Ушла сам у канцеларију, погледала службеника за столом и застала као да ми је неко искључио струју. Он. Исти осмех, само мало уморнији. Исти поглед који ме је некада терао да црвеним. Само што сада није био професор. Био је полицајац.

На тренутак смо обоје ћутали. Ваздух је био густ од нечега што није било ни садашњост ни прошлост – нешто између.

„Не могу да верујем“, рекла сам, а глас ми је звучао млађе него што јесам.
„Ни ја“, одговорио је тихо. „Мислио сам да те никада више нећу видети.“

Сели смо. Причали смо о животу, о деци, о годинама које су прошле као да су украдене. А онда ми је реченица излетела сама:
„Знаш… ја сам те тада стварно желела. На све могуће глупе и не баш пристојне начине.“

Гледао ме је дуго, па спустио поглед на руке.
„И ја сам тебе желео“, рекао је скоро шапатом. „Био сам млад, нисам био од камена. Али… кодекс. Част. Сваки пут када бих помислио да попустим, сетио бих се шта би то значило за тебе, за мене, за мој позив. И онда бих се наљутио на себе што уопште размишљам о томе.“

Ћутали смо поново. Али овај пут тишина није била непријатна. Била је нежна. Као да смо коначно обоје могли да спустимо нешто тешко што смо носили деценијама.

„Хвала ти“, рекла сам. „Што си био бољи човек него што сам ја тада желела да будеш.“

Насмејао се тихо, онако како се смеје неко ко је дуго чекао да га неко разуме.
„А хвала теби“, рекао је, „што си остала она иста несташна девојка која ме је терала да се осећам живим.“

Погледала сам га тада, заиста погледала, први пут после четврт века без филтера, без стида, без професорске катедре између нас. Видела сам сребрне нити у коси на слепоочницама, ситне боре око очију које су се појавиле од смеха и брига, прстен на левој руци који ми раније није пао у очи. И он је гледао мене – не више ученицу, већ жену. Удату жену. Са ожиљцима од породице, са умором у погледу, са телом које више није осамнаестогодишње, али које је, изгледа, за њега и даље било опасно.

Тишина се променила. Постала је тешка, електрична, као пред олују.

„Још увек те желим“, рекла сам, тихо, скоро нечујно, као да се плашим да те речи не чује нико осим њега. „Не онако као тада. Горе. Дубље. Без икакве наде да ће ишта бити у реду.“

Није одмахнуо главом. Није узмакао. Само је дуже удахнуо, као да покушава да удахне храброст или да се сети како се дише.

„И ја“, рекао је на крају, гласом који је пукао на ивици. „Сваког проклетог дана у последњих двадесет пет година постојала је секунда, две, када бих помислио на тебе. И сваки пут сам себе мрзео због тога. А сада си овде… и мрзим се још више јер више не могу да се преварим да је то само сећање.“

Његова рука је лежала на столу, само неколико сантиметара од моје. Није ме додирнуо. Али осећала сам топлоту. Као да је ваздух између наших прстију горео.

„Шта сад?“ упитала сам, а глас ми је дрхтао.

Није одговорио речима. Само ме је гледао на начин на који ме никада раније није смео да гледа – без узде, без кодекса, без свих оних правила која су нас некада штитила од нас самих. У тим очима сам видела све: глад, кривицу, чежњу, страх, и нешто што је личило на предају.

Врата канцеларије су била затворена.
Сат на зиду је откуцавао.
Негде у ходнику неко је викнуо име.

А ми смо стајали у том малом простору, удаљени тек толико да можемо да се додирнемо ако само једно од нас направи корак.

И нико од нас није направио тај корак.

Још увек.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА