ПЛАЖА ОД СТАКЛА

Постоји оно кратко доба пред лето када асфалт у Београду испарава под првим врелим зрацима, а ваздух у канцеларијама постаје густ од колективне жеље за бекством. Јелена је те године ту жељу осетила као физички бол. Имала је тридесет четири године, лице на којем се већ назирала рана зрелост, и тело које је функционисало као прегрејана машина – стално укључено, стално на мрежи.

Писала је код до дубоко у ноћ, исправљала студентские задатке у зору, одговарала на поруке док је кувала кафу. Када је спаковала малу торбу и кренула сама у једну малу увалу на Јадрану, није тражила одмор. Тражила је брисање.

Првог дана јој је било лепо. Сунце је пекло табане, таласи су јој хладили глежњеве, а тишина је звучала као награда. Шетала је боса, гледала како се отисци стопала на песку одмах бришу. Помислила је: „Овде ћу се поново покренути.“

Другог дана тишина је почела да вришти.

Искључила је телефон и спустила га на дно торбе, али уместо мира дошла је паника. Без порука, без пословних апликација, без задатака – остала је само она. Села је на хладан камен и први пут после много година чула сопствене мисли. Нису биле пријатне.

Те ноћи је сањала стакло. Ходала је по плажи пуној поломљених комада који су се сјајили на сунцу. Када је покушала да их покупи, посекла се. Крв је текла по песку, али није могла да престане да их скупља. Пробудила се знојава, са укусом рђе у устима.

Следећег јутра, док је седела за дрвеним столом испред Мирине конобе, телефон је зазвонио. Није га искључила до краја. На екрану је било име шефа. Јавила се.

„Јелена, где си? Овај нови део програма је потпуно упропашћен без тебе. Мораш да се укључиш на даљину, бар неколико сати дневно.“

Звук таласа у позадини одједном је постао неподношљив. Обећала је да ће „видети“. Када је спустила телефон, руке су јој дрхтале.

Мира, власница конобе на литици, спустила је испред ње чашу хладног белог вина и чај од нане у исто време. Била је крупна жена, у четрдесетим годинама, са ожиљком преко леве обрве и погледом који је видео превише.

„Нећеш ти овде наћи мир ако си дошла да се сакријеш“, рекла је мирно. „Море опере само оно што је споља. Унутра мораш сама.“

Јелена је први пут заплакала пред неким непознатим.

Љуба и Славица живели су у последњој каменој кући у ували. Љуба, некадашњи рибар са великим, грубим шакама, крпио је мреже и причао мало. Када је трећег дана видео Јелену како бесциљно лута, довикнуо јој је:

„Девојко, ако ћеш да плачеш, плачи. Али немој да се претвараш да си овде на лечењу. Или ради нешто, или се враћај у град.“

Славица, његова жена, била је мања, оштра и брза. Имала је навику да завршава Љубине реченице и да се смеје сопственим шалама. Једне вечери, док је Јелена помагала да се чисте сарделе, Славица јој је рекла:

„Знаш шта је најгоре? Када схватиш да си цео живот провела градећи нешто што не можеш да понесеш са собом ако сутра умреш.“

Те речи су је погодиле јаче него било какав разговор са психологом.

Полако, Јелена је почела да ради. Не „да се одмара“. Радила је. Помагала је Мири у коноби, учила од Љубе да крпи мрежу, слушала Славицу како прича о години када је изгубила прво дете и како је после тога научила да живи са рупама које се никад не затворе.

Једног поподнева, када је врућина била најјача, ушла је у море дубље него икад. Запливала је далеко. Када се окренула на леђа и пустила да је со држи, под водом је чула само свој пулс.

Овог пута није паничила. Пуштала је да комадићи стакла испливавају – сећања на ноћи проведене у писању кода, смех са колегиницама, осећај да је вредна само када је корисна.

И први пут није покушавала да их сакрије. Само их је гледала. Неки су били оштри. Неки су се лепо сјајили на светлу.

Када је изашла из воде, песак јој се лепио за кожу. Села је и у бележницу записала кратку реченицу: „Самоћа није празнина.“

Дан повратка није био тријумфалан. У торби је носила грубо израђени дрвени рам, неколико комада стакла које је сама изабрала и избрусила на обали, и бележницу пуну кратких, често недовршених мисли.

На првом састанку у Институту, када су јој бацили нови „хитан“ пројекат који је захтевао да ради викендом, Јелена је дубоко удахнула и рекла:

„Не могу да га прихватим. Не под тим условима.“

У соби је завладала тишина. Неко се насмешио, неко подигао обрву. Није објашњавала. Није држала предавања. Само је изашла.

Није све било лако. Прве две недеље у граду поново је ухватила стари ритам. Једне ноћи је опет радила до три сата. Пробудила се са истим стегнутим осећајем у грудима. Али сада је знала како изгледа. И знала је да може да стане.

Повремено би узела парче стакла са плаже које је држала на столу и прелазила прстом преко његових ивица. Подсећало ју је да ништа није савршено. Да је све крхко. И да се ипак може носити.

А када би је студенткиње питале како је успела да се промени, Јелена би само слегнула раменима и рекла:

„Нисам се променила. Само сам престала да бежим од себе.“