ДВОРСКА ЛУДА

Корачам лагано стазом поред потока. Могу да се кладим да бањски гости не знају како се зове овај поток. С друге стране обале, поред бањског купатила тромо се вуче туристички возић. Препун је. Гледам у возићу су углавном бабе и деде и понеко мало дете.

Иако је сунце зашло иза брда на коме се налази стара црква, још је врућина. Очекујем да почне да пирка ветрић са Гоча.

Са Променаде осећам мирис вруће пице. Почиње да ме мами. Дијетални ручак ме није заситио. Желим и ледену криглу пива. Не могу да одолим. Скрећем брзо ка првом слободном столу, као да се плашим да ће неко пре мене да заузме место. Башта је пуна. Седам за сто са металном плочом, хладном и без столњака. Столица има пластични наслон и моја од зноја и парковске влаге кошуља одмах се лепи. Осећам како се сто благо мрда, као да бетонске плоче испод нису стабилне под мојом тежином.

Примећујем за суседним столом два мушкарца средњих година и једну госпођу. Ближе мом столу седи дебели ћелавко који ми је леђима окренут, али чији пискави глас надјачава галаму са Променаде. Госпођа је у средини, имам утисак као да крије лице иза великих наочара за сунце. Поред ње је један бркати главоња, у кратким панталонама и бродарицама на босим ногама, који пуши лулу.

Осврћем се да некако дам знак конобару да ме услужи. Он ме гледа, али као да ме не види. Дижем високо руку и машем му. Долази ка мени. Запажам да има на ногама папуче и шарене чарапе. На мајци на грудима пише назив ресторана.

Наручујем ипак малу пицу и велику криглу точеног домаћег пива. Наглашавам да пиво буде ледено.

Тројка за суседним столом једе порције сладоледа и гласно разговарају, тако да могу да прислушкујем о чему причају. Њихови гласови су боје дувана, са београдским акцентом који не покушавају да сакрију. Говоре гласно, али не вичу. Гласови им имају ону градски уморну мелодију, као да су навикли да их нико не слуша.

Не могу да игноришем њихов разговор чак и да хоћу.

Ћелави мушкарац: Знаш, у овој држави живе два народа.

Мушкарац у бродарицама: Два народа? Зар нисмо сви исти?

Ћелави мушкарац: Не. Један народ је уз председника. Има све. Посао, стан, телевизију, право да виче. Други народ није за председника. Тај народ ћути. Нема ништа. Само право да не смета.

Мушкарац у бродарицама: То онда није држава. То је краљевски двор.

Ћелави мушкарац: И знаш шта сваки двор има? Дворску луду. Једину која сме да каже истину господару.

Мушкарац у бродарицама: А наш господар?

Ћелави мушкарац: Нема ни то. Само подгузне муве. Мислим да постоји идеја да се створи паранарод. Народ који ће да воли и буде захвалан господару. Немају више стрпљења за онај непослушни, незахвални народ који не воли довољно господара. А он им је, наводно, све дао.

Мушкарац у бродарицама: То је као нека врста политичког инжењеринга.

Ћелави мушкарац: Тачно. И то се види свуда. Погледај само наше факултете. Гопсподар би да их уништи и да направи своје факултете, своје студенте. Уместо старих зграда у којима су факултети направио би небодере. Уметност – позориште, филм, књижевност…? Праве своје фестивале. Све што има традицију, покушавају да униште. Погледај Фестивал филмског сценарија овде у Бањи. То је покушај замазивања очију. Привид нормализације. Ненормално постаје нормално.

Мушкарац у бродарицама: Знам. Одлучује онај што се на телевизији пита да ли ФДУ треба укинути.

Ћелави мушкарац: Да. Каже да је он све научио на курсу који је трајао само два месеца. Он не зна колико много не зна.

Мушкарац у бродарицама: Погледај ове шетаче. Деца галаме, трче, ударају лопту о металну ограду као да је то бубањ. Дебеле жене у уским панталонама и прекратким мајицама без рукава. Све се тресе, а ништа се не помера.

Ћелави мушкарац: То је паранарод у шетњи. Захвалан, задовољан, гласан. Не зна да је декор господаревог благостања.

Жена: Само још да напишу песму о председнику. Али без метафора. Јер метафора је опасна. У њој се крије мисао. Као професорка подржавам студенте. Али све чешће размишљам да одем. Не због пара. Због тога што више не могу да их штитим. А они су паметни. Храбри. И све више сами. Будућност као да њима не сме да припадне.

Ћелави мушкарац: Нећете Ви отићи, драга моја. Ако Ви одете, ко остаје?

Жена: Можда нико. Можда само паранарод.

Ћелави мушкарац: Мора неко да остане. Јер кад дворска луда заћути, остаје само двор — без истине, без смеха, без излаза.

Конобар ми доноси пицу – врућу, са сиром који се развлачи као летњи дан. Преко видим неколико колутића кобасице. Пиво у великој кригли шушти док га спушта на сто. Ледено је као да је изашло из нека дубоке пећине. Узимам одмах гутљај.

Престајем да прислушкујем разговор за суседним столом.

Размишљам – да ли би било могуће да се направи пиво са бањском водом? Водом која лечи масну јетру. А пиво које не штети јетри, већ помаже. Терапијско пиво. Да ли би пиво мирисало на сумпор или на носталгију за „Јагодинским чичом“?

Пиво које не мора да бира страну. Пиво за оба народа. За народ који је уз господара и за народ који га више не сматра својим господаром!

Можда би такво пиво помирило оба народа?

Ех, кад би постојала дворска луда, па да слободно каже господару истину. Али нема дворске луде. Или је и она заћутала? Узимам фломастер из торбице и записујем на салвети „ПИВО СА БАЊСКОМ ВОДОМ“.