РОДЕ И ДИМИЈЕ

 

Након ненадане смрти оца, солунског ратника, Роде је уписао војну школу, која му је обећавала бољи живот. Није се надао рату, јер је наивно веровао да ће време мира да потраје. Тако је било све до почетка марта месеца када је почело да се говори како ће Хитлер да нападне Грчку и да ће Краљевина Југославија морати да се определи на коју ће страну. Нико није веровао у неутралност државе.

У кругу касарне на Топчидеру су ископали ровове у цик-цак, како налажу правила за изградњу заклона од авиона. Ишчекивања је прекинула команда о мобилизацији и одласку у околину Суботице. Мартовске демонстрације су потврдиле да ће рат ускоро да почне. Као да онај претходни Велики рат није преполовио мушки род у Србији.

Роде је са још три војна кадета кренуо 6. априла са мађарске границе ка Београду. Војна јединица се распала. Локални Мађари су их вртели у круг, уместо да им покажу пут ка родним кућама. Ипак су некако прешли Дунав и Саву и стигли до хиподрома на Царевој ћуприји. Заноћили су у усамљеној кући, сматрајући да их нико неће одати немачким војницима.

У рано недељно јутро су их пробудиле пиштаљке и оштре команде. Изашли су из куће са подигнутим рукама високо изнад главе. Уследио је одлазак у привремени логор, у њихову стару касарну на Топчидеру. Дочекало их је много официра и подофицира, сакупљених из разних јединица.

Роде није много веровао у пропаганду како ће Немци да поштују ратно право и како ће за неколико дана рат да се заврши. У привременом логору су били само српски официри и подофицири и то га је плашило. Одлучио је да побегне из заробљеништва.

Након јутарње прозивке, док су сви још увек били у дворишту, Роде је кренуо у бежанију. Знао је једно дрво чије су тек олистале гране биле изнад ограде и које је војним кадетима некада служило за тајни одлазак у град. Скочио је у ров који је водио до тог дрвета. Смакнуо је панталоне и чучнуо чекајући да ли ће немачки стражари да дотрче до њега. Била је тишина. Након једног минута, дужег од вечности, кренуо је ровом ка слободи.

Намеравао је да оде преко Авале ка Младеновцу, да се успут ослободи војничке униформе и да онда ухвати први воз који иде из Београда ка Нишу.

Пешачио је цео дан кријући се од људи. Заноћио је у једној колиби изнад непознатог села. Ујутру је одлучио да у најближој сеоској кући потражи храну и сељачко одело. Имао је среће. Старији мештанин му је дао одећу која би могла у неком винограду да стоји на страшилу. За официрске чизме му ја платио. Онда га је нахранио и упутио га је ка најближој железничкој станици.

Стигао је таман на време да се укрца у препуни путнички воз.

Ушао је у трећи вагон иза локомотиве и стао близу врата, јер су све дрвене клупе већ биле заузете. Брзим погледом је проверио кога све има у том вагону. Није видео униформисана лица. Већином су ту биле жене, обучене и као варошанке и као сељанке. Уз први прозор с његове десне стране седеле су старије, по говору би рекао, Шиптарке.

Кондуктер се убрзо појавио. Роде му је затражио карту до Ниша, нашта му је кондуктер тихо рекао да купи карту само до Јагодине, јер даље неће моћи ако нема дозволу за путовање које издају Немци. На станици у Јагодини немачки војници врше контролу свих путника и скидају са воза све који немају уредну документацију.

Роде га је послушао.

Воз није ишао много брзо и стајао је на свакој станици. Роде су уморио, па је сео на под вагона у пролазу између дрвених клупа. Сан га је ухватио и у једном тренутку је схватио да је главу наслонио на руку Шиптарке. Могла је да му буде мајка, и није га одгурнула. Дан је пролазио.

Уз шкрипу гвожђа воз се зауставио. Господин са шеширом га је ногом закачио пролазећи кроз вагон ка излазним вратима. Роде је устао очекујући да се на дрвеним клупама ослободило неко место, па да седне и људски се одмори.

Онда је кроз прозор угледао немачке војнике са пушкама окренутим ка вагону. Истовремено је у вагон с друге стране ушао немачки официр. Била је то железничка станица у Јагодини.

Немац је од сваког путника тражио на увид пропусницу за путовање. Крећући се лагано кроз цео вагон дошао је и до њега. Погледи су им се сударили. Немац је испружио руку чекајући пропусницу. Онда му је прстом показао да напусти вагон.

Роде је пошао ка вратима да изађе на отворену платформу на којој су степенице и пролаз ка другом вагону. Немац се мало задржао иза његових леђа прегледајући документацију коју су имале Шиптарке. Онда је осетио да га Немац руком гура ка степеницама. Закорачивши ка степеницама крајичком ока је преко рамена видео да Немац прелази на платформу другог вагона.

Био је то тренутак одлуке, да се врати у заробљеништво или да покуша да се спаси. Роде се брзо окренуо и вратио у вагон. Пиштаљке су се одмах зачуле. У страху је, као парализован застао иза врата. Знао је да то немачки војници реагују, јер није сишао из вагона.

Док је непомично стајао старија Шиптарка га је чврсто ухватила за руку и цимнула на под вагона између дрвених клупа. Жене су подигле  ноге остављајући му слободан пролаз испод клупе на којој су седеле. Згрчено је ту легао, а оне су спустиле ноге на под. Широке димије су биле као непрозирна завеса.

Док му је срце дрхтало Роде је слушао како лупају чизме немачких војника који су трчали кроз вагон. Нешто су викали. Онда се све утишало. Још мало, па је воз кренуо. Није смео да изађе испод клупе. Од широких димија ништа није видео.

Воз се после десетак минута на кратко зауставио, па је опет кренуо. Још неколико минута вожње и опет се зауставио. Тада је између димија видео руку која га позива. Изашао је испод клупе. Старија Шиптарка му се осмехнула и показала му руком да може да иде.

На средини вагона је била слободна клупа. Роде је сео. Кроз прозор са леве стране вагона је прочитао натпис Ћуприја. До Ниша је требало да путује још пар сати. Уздао се у срећу која га је овако или онако пратила од мађарске границе на којој је био 6. априла.

Није се освртао према женама које су га својим димијама сакриле и спасиле од Немаца.