КАСАТО

У мушком друштву се често прича о војничким данима. Спомињу се само лепи догађаји, оних ружних као да није ни било. Заборавља се обавезно чишћење гарежи из пушчане цеви након пуцњаве ћорцима, скидање блата са чизми, глупа постројавања пре ручка…

А на тим постројавањима пре ручка су се делила писма. Војник тај и тај нека иступи за писмо. Остали у строју га гледају очекујући да ће после да чују своје име. Мени је увек било непријатно, јер је испред мог имена писало „Војник – господин… дипломирани инжењер…“

Моја баба Дана, тетка моје мајке, професорка у пензији, намерно је писала војник – господин, иако су у то време постојали само другови. Редовно сам од ње добијао уплатнице са пристојним износом, па сам се шалио да као војник имам више новца него док сам студирао.

Недељом бих ишао на гала ручак у хотел поред Неретве у центру Мостара. Густирао сам чашу црног вина уживајући у погледу на мост и пролазнике. Касније бих скокнуо до новоотвореног хотела „Ружа“ у коме су правили беспрекорне колаче. Није сваки војник то могао.

Тако сам настављао традицију из студентских дана када сам повремено с баба Даном ишао у „Мажестик“ на поподневно уживање у касато торти. Док смо седели до самог прозора, који је био велики као излог, гледајући пролазнике, причали смо о свему и свачему.

Мада би мени поглед често преко њеног рамена залутао међу девојке које су у пару утуцавале време пијући кафу, пажљиво сам је слушао. Присећала се времена када је Јованка Будисављевић, касније Броз, матурирала за три дана у њеној гимназији, како су многи њени ђаци постали угледни грађани Југославије.

Удала се за официра који је био у самом командном врху војске. Нису имали деце. Након што су јој мужа ухапсили приликом покушаја бекства у Русију и отерали га на Голи Оток, тражила је развод брака само због тога што јој није рекао да ће да бежи, што ју је оставио у Београду.

Баба Дана, Београд, 23.06.1955.

Летње распусте је проводила у Опатији. Скокнула би до Италије, до Болоње и Фиренце, обилазећи музеје и винарије. Сретала је тамо занимљиве мушкарце, али више није желела да се удаје. Била су то само летња дружења.

Дане у Београду је проводила у укусно уређеном стану у оним старим зградама са масивним улазним вратима и високим плафонима, испод Машинског факултета. Године су јој све брже и брже пролазиле. Релативно рано се пензионисала.

Док сам студирао њој је било задовољство да је изведем до летње баште хотела „Москва“ или до кафетерије у „Мажестику“. Долазио сам по њу, а она ме је нестрпљиво чекала беспрекорно обучена. Плаћала је галантно све рачуне, а ја сам се трудио да рачуни не буду велики. Касато торта је била неизбежна.

Након што сам одбранио дипломски рад позвала ме је да дођем код ње. Спремила ми је поклон за крај студија – скупоцени прстен са драгим каменом, старински рад. Пожелела је да и ја тај прстен поклоним неком свом ко заврши високе школе.

Жалила ми се да је бесмислено да старији од 75 година живе. Требало би да умру док су још способни да се крећу и док су им мисли бистре. Чему живот када више ниси способан да уживаш у њему? Зар треба живети само да би се живело? Зар треба мучити своје ближње?

После завршених студија сам отишао у војску. Онда сам почео да радим, па сам се оженио и постао отац. Нисам више имао времена за баба Дану. Не знам како је проводила своје време, да ли је с неким излазила на касато торту. Тек једног дана позвала ме је моја мајка да ми каже како је баба Дана на самрти. Недуго затим је умрла.

По њеној изричитој жељи је сахрањена у породичној гробници на Варошком гробљу у Крагујевцу. Сећам се да је био крај јануара и да је само нас неколико било на сахрани. Наизменично је грејало сунце и падао је снег. Док је свештеник држао опело читао сам на крстачи године рођења и смрти, баба Дана је умрла тачно када је навршила 75 година. Испунила је себи жељу.

Понекад прођем поред „Мажестика“ и сетим се касато торте. И баба Дане.