Који је ваш кућни љубимац – питање је за милион.
Рекли би мачка, пас, канаринац, папагај, златна рибица, хрчак, прасе…
Тек на крају би се можда неко сетио и аутомобила.
Његово величанство аутомобил је одувек био ствар престижа. Сећам се једне анкете из мојих давних студентских дана према којој у Шведској људи најпре купују куће, па ствари у кући, па бицикл, па… тек на крају аутомобил. Истовремено у Србији људи најпре купе аутомобил, па мобилни телефон (први, други, трећи), па телевизор, па шпорет и фрижидер, па клима уређај, а тек на крају зидају кућу или купују стан. Можда нисам добро запамтио цео редослед, али не верујем да сам много погрешио.
Младићи, који још немају ни возачку дозволу, а ни стално запослење, опседнути су како да набаве две, три хиљаде еврића, па да купе половни аутомобил. Неки иду код деде и бабе за позајмицу, неки иду код зеленаша, а неки траже било какав посао ван Србије, макар на три месеца.
Тугују момци када виде преко лета срећнике како се шепуре по Ћуприји возећи најновије аутомобиле. Тугују и када виде најлепше девојке из улице како седају у те најновије аутомобиле. Шетајући пешке главном ћупријском улицом уздишу док пролазе поред паркираних лепотана, а они су паркирани баш тамо где нико од њих не би смео да се паркира – у центру испред кафића где је то забрањено.
Уосталом, где би у центру Ћуприје могли да буду паркирани аутомобили, када је скоро немогуће да се пронађе слободно паркинг место, него баш тамо где је то забрањено.
Пре двадесетак година почела је „дивља“ градња и у Ћуприји, баш као и у целој Србији. Зидале су се нове зграде без иједног места за паркирање, а неке вишеспратнице без дворишта и на метар од ивице коловоза. Да није тужно, било би смешно када се види улаз на пијацу: она зграда лево је на делу коловоза, а она зграда десно има спрат који је изнад коловоза, па ту хладњаче „Матијевић“ стално ударају. Наравно, кафане и продавнице немају паркиралишта.
Жале се ћупријски трговци како њихове муштерије немају где да оставе своје аутомобиле. Ретко им неки Параћинац или Јагодинац уђе у радњу. Додуше, баш ти трговци који се највише жале, ујутру се први паркирају испред самог излога. Ваљда да им аутомобил буде целог дана у видокругу.
Пре десетак година, тачније у јануару 2006. године, општинска управа је започела поступак стварања затвореног акционарског друштва по имену „Паркинг сервис“. У листу „Политика“ је објављен конкурс на који се јавила приватна фирма из Горњег Милановца. У року од пола године сва неопходна документација је завршена и Ћупричани су добили скоро 700 обележених паркинг места у три градске зоне. СМС порукама се плаћало паркирање, а станари и предузетници су могли врло повољно да купе и месечну и годишњу претплатну карту.
Била је предвиђена изградња велике јавне гараже, попут оне у центру Јагодине. Општина је понудила локацију за гаражу на земљишту које није било општинско, па се онда све то зауставило. Паук за одношење аутомобила је радио читава три дана, јер су га непознати возачи брже боље запалили.
И таман када су се људи навикли да плаћају паркирање, као што се плаћало и у већини осталих градова у Србији, па и у комшилуку у Јагодини, Параћину, Деспотовцу и Свилајнцу, стигла је одлука Уставног суда да општина не може да формира затворено акционарско друштво.
Општина је остала без свог „Паркинг сервиса“. Развод између општинске управе и приватне фирме још није завршен, јер се не зна ко је више новца уложио у несрећно рођено заједничко дете којег више нема.
А Ћупричани су били срећни, јер су опет могли бесплатно да се паркирају до миле воље на оних скоро 700 паркинг места. Недуго.
Изградњом лепих и широких тротоара паркирање је опет постало ноћна мора за све који станују у центру Ћуприје. Међу њима су и новоусељени станари у оно неколико зграда у главној улици које немају ни двориште, а камоли паркиралиште.
Руку на срце, код зграде „ЕЛДИСА“ травњак је асфалтиран, па је направљено двадесетак места за паркирање. Премало је то за све оне који би да пазаре у новој „ИДЕИ“ и околним дућанима или да плате струју и пошаљу писма или да поседе у околним кафићима.
У заборављену зграду некадашње лепотице „Меркатор“ уселили су се Кинези, па су сви похрлили у „Нови век“. Долазе муштерије пешице, не зато што су сиротиња па немају аутомобил, него зато што немају где да паркирају аутомобиле. Дошли би у „Нови век“ и Параћинци и Јагодинци, али џаба га било, када нема слободних места за паркирање.
Вратило се време да возачи морају да круже ћупријским улицама надајући се да ће негде моћи свог кућног љубимца да паркирају, а да не направе неки саобраћајни прекршај. У главној улици обележена је пуна разделна линија, па више скоро да не постоји три метра слободне ширине коловоза између паркираног возила и пуне линије. Ту су и обележени пешачки прелази, па саобраћајне траке за престројавање возила…
И тако знојећи се у уличном лавиринту возачи желе да се таксисти помере из строгог центра Ћуприје, да се полигон за обуку возача код хале спортова пресели на неко друго место, да се иза хотела направи ново паркиралиште, да се пробије нова улица поред реке Раванице у продужетку Ловћенске улице и да се ту направе нова паркиралишта, да се нека запуштена дворишта преуреде у паркиралишта, да се …. можда направи јавна гаража. Неважно је да ли ће општина да направи ново јавно предузеће „Паркинг сервис“ или ће са старим саучесником да настави пре дестак година започету сарадњу или ће кроз јавно-приватно партнерство неком предузимљивом приватнику да препусти изградњу јавне гараже. Важно је само да возачи намерници и они срећници са најлуксузним аутомобилима, могу негде да се паркирају.
Sve naopako,ali ne samo u nasoj Cupriji.Evo Beograd nikad ruzniji i prljaviji sa hronicnom nestasicom parkinga u centru.
Свиђа ми сеLiked by 1 person