ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – БАНКАР МИЛЕ

Број банака у Ћуприји је био променљив током времена. Банкарски живот је започет 1905. године оснивањем Земљорадничке задруге као кредитног тела. Удруживање кроз задругарство, а касније и кроз заједнички интерес да се што више оплоди новонастали капитал, омогућило је да се до почетка Другог светског рата у Ћуприји формира неколико банака. У главној улици у Ћуприји, сада Карађорђевој, а некада Краља Петра, поред „Моравске банке“ постојале су и „Трговачка банка“ и „Ћупријска штедионица“.

Други Светски рат је означио прекретницу у Србији, пролетери постају радници самопуправљачи, рекло би се комунисти. Иако су комунистичко бескласно друштво и порез као капиталистичи елемент у супротности, без банкарства се није могло. У Ћуприји настају филијале и Народне банке и Службе друштвеног књиговодства, али и Задружна штедионица, касније Комунална банка. Банкарски службеници су се селили из зграде у зграду. Користили су дуго просторије некадашње – предратне МОРАВСКЕ БАНКЕ, у згради наспрам „Синђелића“. И данас постоји та зграда са сличном наменом у приземљу.

У послератно време, након национализације, једна од просторија у згради је претворена у стан за новог директора банке.

Миле се доселио у Ћуприју као искусан банкар и политичар. Власт је имала поверење у њега, а како и не би, јер је он био међу комунистима један од ретких школованих људи. Постао је тако Миле директор банке.

Није се женио, није имао порода, па је све своје време користио у канцеларији и у стану, само је повремено прелазио улицу да би ручао у „Синђелићу“. На кафанском столу, који је увек био спреман за њега, налазило се уштиркани од дамаста бели столњак, не онај препознатљиви црвени карирани, коцкасти столњак. Ту је била стаклена чинија са куваним јајима, а испод великог стакленог звона налазиле су се крофне посуте прах шећером.

Увече је Миле обилазио све ћупријске кафане у којима је био добар роштиљ. Знао би да остане до фајронта док га је фијакериста стрпљиво чекао испред кафанског улаза.

Било у кафани или у канцеларији, Миле је увек био беспрекорно одевен. Бела кошуља, прикладна кравата и ципеле у боји која се уклапала са бојом одела и италијанским шеширом. Мића шнајдер је муку мучио да му скроји одело по мери, јер Миле није био конфекцијски манекен, напротив, онако низак и дебељушкаст, задавао му је главобољу.

Берберин Стојановић из најстарије фризерске радње у главној улици, од зграде банке ка мосту на Великој Морави, имао је много лакши посао од шнајдера. Миле није био захтевна муштерија, јер је био поприлично ћелав. Важно је било да коса поред ушију не штрчи испод шешира.

Ћамил Соко је био задужен да Миле увек има изгланцане ципеле и да прво њему саопшти све важне чаршијске вести.

Конобари из „Синђелића“ су повремено носили вечеру у његову собу. Само би прешли преко улице. Уз велики овал са разним ђаконијама понели би и флашу црног вина. Тек сутра ујутру, пред почетак радног времена у банци, враћали би се да преузму прљаве тањире и празну флашу.

Нагађали су конобари које су то даме свраћале увече код Милета. Организовали су и дежурство поред кафанског прозора не би ли препознали дотичне. А повремено су долазиле у исто време и две, три лепотице.

Миле се трудио да буде дискретан. То што није био ожењен, није био разлог да се хвалише, напротив. Као прави велики господин, шармер и боем, скривао је своје пријатељице.

Веровало се да су међу њима биле удате партијске другарице, колегинице са посла, девојке из познатих ћупријских фамилија, распуштенице, певачице…

Само се једном десило да су две девојке по граду причале како су се изузетно лепо и забавно провеле с Милетом. Тврдиле су да би Миле био веома леп човек да није ћелав. У току ноћи, након попијеног „Јовачког црног“ ставиле су Милета на столицу испред огледала, а једна од њих, црнка бујне косе, попела се голишава изнад њега и направила му „перику“. Миле се само смејао и тражио да види с које стране би му раздељак на коси најлепше пристајао.

Године су брзо пролазиле и у банку су дошли млађи партијски људи, Данка и Миша, школовани и породични. Били су амбициозни, строги и правични. У међувремену су се и банкарски закони мењали, па је Миле схватио да су га сустигле године и да је можда дошло време да оде у пензију. Сабрао је Миле радни и борачки увећани стаж, па је укупан пензијски стаж био довољан да му пензије буде велика као и дотадашња директорска плата.

Опроштај с колегама и послом у банци значио је и да Миле мора да потражи негде другде стан. Претходно се као добар партијски друг није борио да добије кућу у Ћуприји, задовољио се био канцеларијом-собом у згради банке. А и није осећао потребу да се као самац бори за некакво материјално богатство. Такво је време било тада.

То што је Миле постао пензионер, није значило да ће да остане на улици. Одмах му је био обезбеђен смештај у стану у тек саграђеној вишеспратници у главној ћупријској улици.

После краћег времена, чим је добио решење за пензију, Миле је отишао из Ћуприје. Дојучерашњим колегама је послао разгледницу са Хвара. Уз морски поздрав је поручио да је са хотелом склопио уговор да до наредног лета станује у једној хотелској соби са дивним погледом на градску луку и острвце Јеролим.

Хотелско особље је поштовало његову жељу да на сунчаној тераси сатима лежи потпуно опуштен. Око поднева је силазио у ресторан, увек у беспрекорно белој кошуљи. Супу је прескакао, али је зато на крају испијао по чашу сладуњавог црног вина. Увече би дуго замишљено шетао поред обале. Није имао ноћне посете.

А када се лето примакло, Миле се преселио у хотел на самој Променади у Врњачкој бањи. И опет разгледница са поздравом колегама из банке.

Виђали су га Ћупричани како сам седи на једној клупи близу моста поред бањског купатила. Радовао се сваком сусрету. За малу децу је у џепу имао спремне бонбоне које би делио са осмехом.

Самац, без породице и порода, Миле је наставио да живи по хотелима. У родни Ражањ се никада није вратио. А и зашто би, тамо га више нико није познавао.

Године су брзо пролазиле. У Ћуприји су се банке промениле. Створене су неке нове банке, сазидане су нове банкарске зграде. У тим зградама није било канцеларија адаптираних у собу за директора банке. И кафана „Синђелић“ више није била иста као пре.

Тек једнога дана се прочуло да је Миле Кованџић умро. Кажу да га је ујутру пронашла собарица у једном хотелу. Лежао је на кревету као да је заспао.

Можда је те ноћи сањао да има породицу, децу, своје унуке. Можда је сањао своју собу у згради банке у Ћуприји. Можда је сањао време док је студирао између два рата.

Можда више није ни имао снове?