НУДИСТКИЊА

Беше то време када смо новине читали од задње стране, а студентска стипендија је била као средњошколска плата. Гардероба се више није куповала у Трсту, него у Риму. Иако смо скраћеницу ЈАТ читали као у француском језику „Никад На Време“, због великог студентског попуста, летели смо авионима на море, уместо да се клацкамо у возовима. И сви студенти су били на буџету.

У септембарском року сам рашчистио испите и чекајући почетак предавања која су почињала крајем октобра, отишао сам на Хвар, најсунчанији тада наш град. Сместио сам се у близини гимназијске зграде у једној кући која је била скоро до самог мора. Одатле су полазили чамци који су пловили до Јеролима, једног од многобројних острвцета која су припадала Пакленим отоцима.

Ујутру бих прошетао преко трга поред катедрале до пијаце да бих купио грожђе, у пекари сам пазарио највећи сендвич за ручак на плажи, у посластичарници предивну питу са јабукама (моја мајка је то звала лења пита), и наравно и свакојаке новине са укрштеницама. Онда бих великим чамцем отишао на мало острво са увалама окренутим ка суседном острвцету, где је море било мирно и беспрекорно чисто.

Уместо уређене плаже користио сам стене са којих сам пажљиво силазио у прозирно море. А вода је била топла, па сам бескрајно дуго затворених очију уживао плутајући на леђима. Замишљао сам како су овде упловљавали гусари који су пљачкали млетачке бродове. Можда се између стена још увек налази скривено благо?

Док сам се излежавао на каменој плочи није ми сметао прегласан разговор две Италијанке средњих година. Непрекидно су галамиле, за разлику од две младе Немице које су биле скоро нечујне. Повремено би између стена пролазили купачи који су обилазили острво тражећи поглед ка пучини.

Мало даље од места где сам уживао била је зараван на којој су момци и девојке играли одбојку. Док су поскакивали ударајући лопту, на њима се све тресло и дрмало горе-доле. Једва сам се уздржавао да се гласно не насмејем призору. Пошто су на острву били само нудисти, онда су и одбојкаши били без ичега на себи.

Зането сам решавао укрштене речи када је у моју близину дошао један пар. Она је била мојих година, а он ме је више подесећао на млађег пензионера. Свлачили су се лагано и ја сам крајичком ока приметио да је он преплануо, а она је имала нежну, белу кожу, као да није био крај летње сезоне.

Мучила ме је укрштеница, па нисам много браћао пажњу на придошлице, све до једног тренутка када сам чуо како му она каже да ју је стид од мене. Имали су загребачки акценат.

Кратко су пливали и када су се вратили он ју је дуго брисао пешкиром говерећи јој низ нежних речи. Да сам их само слушао, а не и гледао, помислио бих да су средњошколски романтични пар.

Размишљао сам да ли је можда он професор на загребачком свеучилишту, а она је његова студенткиња. Или је можда он њен директор, а она му је секретарица…

Сунце на почетку јесени брзо залази, па је тако дошло време и да се враћамо са плаже. Сви су се облачили и носили своје ствари ка чамцу који нас је чекао у ували окренутој ка хварској луци. Знао сам да ће чамџија да нас чека, па се нисам много журио. Таман када су се сви сместили у чамац и ја сам стигао. Остало је једно слободно место до пара који је претходно био поред мене на плажи.

Док смо испловљавали према градској луци ветар је Италијанки подигао сукњу, па се она брже боље покрила гледајући у све нас са погледом пуним извињења. Наравно, чамџија и ја смо почели да коментаришемо ту нестварну сцену надомак нудистичке плаже.

Девојка поред мене је схватила да ја нисам Немац само зато што имам светлу косу и плаве очи. Схватила је и да сам ја разумео све што су она и њен чикица причали мазећи се голи у мојој близини. Гледала ме је нетремице право у очи.

Климнуо сам главом и развукао усне у осмех.

Сутрадан сам опет био на острву у друштву две средњовечне Италијанке и две младе Немице. Оне су причале, а ја их ама баш ништа нисам разумео. Узалуд сам очекивао онај јучерашњи заљубљени пар, нису долазили.

Биле су то године када је Тито био уважаван у целом свету и поштован у Југославији. Није било потребе да се сваког дана појављује на телевизији. Једино смо га виђали у филмским журналима пре почетка биоскопске представе.