ШОФЕРСКА ЈЕ ТУГА ПРЕГОЛЕМА

 

Прича прва

У канцеларију улази возач, пита да ли имам мало слободног времена. Климам главом и показујем му руком да седне за велики конференцијски сто. Прилазећи столу он откопчава јакну и вади пиштољ. Другом руком намешта столицу и седа. Пиштољ ставља испред себе.

„Директоре, хоћу да се убијем!“

Тренуци су ми као вечност.

Устајем и прилазим с друге стране. Седам наспрам човека, а између нас је његов пиштољ.

У глави окрећем све податке о њему – поуздан је радник, по мало је бунтован на синдикалним састанцима, вози зглобни аутобус на релацији Јагодина-Ћуприја-Параћин, тек је пребацио педесету годину, ожењен је, има унука од ћерке и зета који је инжењер…

„Каква те мука тера да тако размишљаш?“

Гледам га, врпољи се, лице му је знојаво, крши прсте на рукама, оборио је поглед.

„Не могу више овако да живим. Заљубљен сам у једну путницу, а она ме је сада оставила. Убићу се да прекратим све ово.“

Мени је сада лакнуло.

Настављамо разговор све више се опуштајући. Прича ми о девојци из Јагодине која тренутно завршава медицинску школу у Ћуприји. Стално је стајала на предњој платформи у аутобусу. Временом су се зближили. Заљубио се у њу.

Прича друга

Долази код мене возач аутобуса, један од највише награђиваних. Прича ми како му је ћерка дипломирала на факултету и како сада нема посла, па живи у селу с родитељима. Пала је у депресију. Не излази више из куће. Да ли могу да је запослим на било каквом радном месту.

Размишљам гласно како се њено занимање потпуно разликује од потреба наше фирме. Једино преко омладинске задруге да привремено ради на шалтеру аутобуске станице, иако то није посао за њу. То је једини начин да почне одмах да ради. Кажем да би добро било да дође код мене да разговарамо.

Сутрадан ујутру у моју канцеларију улази лепа девојка. Дискретно је нашминкана, скромно обучена. Шаље је њен отац код мене због запослења.

Брзо смо се договорили и она је наредна три месеца радила на аутобуској станици на шалтеру за продају карата. Имала је стално велику гужву, јер су сви путници желели баш код ње да купе карту. Старије колегинице су је љубоморно гледале.

Чуо сам да је убрзо нашла посао у својој струци. Њен отац ми се дуго, дуго захваљивао, јер је мислио да ће ћерка да му пресвисне код куће.

Прича трећа

Возачи су се грабили да возе аутобусе на линијама ка Немачкој и Шведској. Плате су биле мале, али су зато дневнице биле велике. Могло је и преко границе да се пренесе све оно што нема код нас. Редови вожње су били такви да се у току недеље спавало код куће само један дан, остале ноћи на путу у аутобусу или у Минхену и Гетеборгу.

Изненадио сам се једне суботе када је у моју канцеларију дошао возач који је тек стигао са пута.

Одмах је изразио жељу да више не ради у међународном саобраћају и да га пребацим на неку локалну релацију.

Био сам збуњен, јер углавном сви возачи траже да пређу из приграда у туризам или у међународни саобраћај.

„Каква те то мука тера да желиш да се вратиш?“

То сам питао, иако нисам очекивао одговор.

„Директоре, морам да будем код куће. Моја жена је почела да живи с другим човеком. Деца су ми то рекла.“

„Ако је тако, даћу ти најпре слободне дане да будеш код куће. После ћемо да разговарамо поново. Можеш увек да радиш у приграду, буди без бриге.“

Прича четврта

Обилазим аутобуску станицу. Гужва је, има много путника. Увек је тако петком када је пијачни дан. На перону ми прилази возач приградског аутобуса.

„Директоре, имам једну молбу.“

Добар је то радник, веома поуздан, чува свој аутобус.

„Да чујем, можда могу да ти помогнем.“

„Директоре, чуо сам да се наша два аутобуса спремају на пут у Румунију, па ако је могуће да ја будем сувозач у једном?“

„Немам ништа против, само мораш да се јавиш шефу да направи распоред рада ко ће с ким да вози и ко ће тебе овде да мења.“

Све је било брзо позитивно завршено и ја сам скоро заборавио на жељу возача.

Ноћ је, из сна ме буди упорно звоњење телефона. Псујем сањиво. Дижем слушалицу не знајући ко ме зове.

А онда зло. Аутобус је слетео с пута испред Неготина. Три путника су погинула, а већина је повређена.

У тренутку питам за име возача, предосећајући да је то онај возач који ме је молио да вози до Румуније. Погодио сам.

Много пута сам се касније питао да ли возачи са приградских линија умеју да возе туристичке аутобусе и да ли сам ја на неки начин одговоран за смрт путника.

Velmortrans
Међународни редови вожње – Шведска, Русија, Немачка, Аустрија, Турска, Бугарска….
Advertisements

2 thoughts on “ШОФЕРСКА ЈЕ ТУГА ПРЕГОЛЕМА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: