АМАНЕТ

Не продај веру за вечеру!

Отац ми је још као студенту на Универзитету у Београду утувио у младу главу: „Живот једног човека је довољно дугачак да преживи свакојаке револуције, и контру и реконтру!“

Употребио је речи из картарошког миљеа, јер је знао да ћу на тај начин да разумем његову поруку.

Касније ми је рекао да прихватим да ме учлане у Савез Комуниста, јер једино тако могу да се доказујем у струци. Већ сам радио веома важне послове ван фирме када је у моју канцеларију бануо секретар партијске организације са питањем: „Директоре, стигло нам је да Ви нисте члан Савеза и да је време да будете! Дођите у четвртак у три сата у велику салу да Вас учланимо.“

И тако је и било.

Млађани радник Мирољуб, чији је отац палио и жарио у Параћину после ослобођења од Немаца и „домаћих издајника“, поставио је веома гласно питање зашто ја већ до тада нисам постао члан Савеза? Уместо мене је одговорио генерални директор: „Младост – лудост“.

А ја сам прећутао да сам и пре пунолетства одбио да будем члан СКЈ. Када сам добио писмо из ћупријске Гимназије са препоруком да ме у месној заједници приме у своје комунистичке редове, отац ми је рекао да сиђем спрат ниже и поразговарам са тетка Данком, јер је она била секретар партијске организације. А тетка Данка је била веома речита: „Није то за тебе. Мора да седиш на досадним вечерњим састанцима и да слушаш старце који расправљају о томе чија је мачка прешла преко плота у комшијско дворишта. Има још времена, посвети се ти сада школи.“

Никада нисам сазнао да ли су то биле само њене речи или речи мог оца, који није био члан партије.

 

Пред коначан распад Титове Југославије сви су желели да иду на величанствени скуп на Газиместану када се обележавала велика годишњица од Боја на Косову. Око три хиљаде аутобуса, сада сам заборавио тачан број, добило је специјалне налепнице које су омогућавале превоз из свих крајева Србије до Газиместана. Мени је запао део посла око организације тог скупа. И ваљда једини ја нисам отишао тамо.

Једноставно нисам желео лично да подржим новог лидера. Нешто ми је говорило да долази зло време за народ. Граница између национализма и шовинизма је неприметна. Десиће се она „реконтра“ о којој ми је отац некада говорио.

„Немој никада да будеш против свог народа“ био је још један савет који сам упамтио у студентским данима. А народ је поводљив, обожава слепог вођу. Овце увек иду за овном предводником.

Волео сам да седим с поп Томом, старешином цркве, и да се надмећемо у анализи људи около нас. Били смо увек јединствени само у једном – у љубави према својим синовима. Он је волео домаћу ракију, а преко лета и ледено пиво на „Плочи“. Бог да му душу прости, отворио ми је очи за многе ствари у животу. Јесте да је био млађи од мене две године, али смо ми били јединствена генерација људи који су младост провели у Титовом времену.

Док смо са „Плоче“ гледали у Велику Мораву питао ме је да ли сам био члан бивше комунистичке партије. Објаснио сам му како сам се учланио, да то нисам урадио из идеолошких разлога, да сам био противник такве партијске диктатуре власти. Од њега сам онда чуо познату реченицу: „Не продај веру за вечеру!“

Да, сваки човек има своју цену, свако је поткупљив.

За разлику од већина сматрали смо да је Титова политика велика обмана. Али и да ће после Тита многи политичари да умишљају да су баш они рођени да га наследе и да ће народ и даље да буде као овце.

Нема више ни мог оца, ни поп Томе, ни многих људи које сам волео и ценио.

Само слободни младићи, без породице о којој би морали да брину, могу да буду револуционари. Само они могу да иницирају и контру и реконтру. А старцима преостаје да мудрују, као они матори индијанци који у свом племену припадају „Већу стараца“ и дремају поред ватре.

Почео сам све више да личим на остарелог индијанца.

Неко мисли да сам матора будала, да је живот узалудно прошао поред мене, да га нисам нимало искористио. Тај неко не зна да ми је отац оставио у аманет – Не продај веру за вечеру!

Ових дана пристижу мигранти. Млади су. Жељни су да нам наметну своје погледе на свет, да нам наметну своју веру.

А ми мислимо само на вечеру.

Речи о вери и вечери ипак имају много дубље значење о коме не желимо да размишљамо.

Грабеж да се буде на власти, па макар и као коалициони партнер, за многе људе значи запослење и стална државна плата, могућност напредовања на послу независно од школске спреме и стручности, прилика да се на пет година одложи плаћање пореза и многих других дажбина…

А има и оног најобичнијег у човеку – власт је сласт. Доминација над другима, системско уништавање сваког ко ти се на било који начин противи или ти једноставно није симпатичан, утицај на судбину осталих…

Баш је лепо бити Нушићева „Госпођа министарка“, зар не?

Мало ко би могао да наброји свих десет Божијих заповести, не мора по редоследу, јер редослед не постоји.

Не убиј. Не чини прељубе. Не укради. Не сведочи лажно на ближњега свога. Не пожели ништа што је туђе.

Кратко и јасно.

Не продајте се људи за вечеру! Бити Човек је циљ, то је смисао живљења ма колико је то тешко.

Живот ових дана док траје светска пандемија личи на затворску самицу. У четири зида, без дружења, само уз телевизијску слику на којој су исти људи сваког дана.

Док са терасе завидљиво гледам комшију како шета пса, јер је држава дозволила псима да се шетају, а мени није, присећам се речи Арчибалда Рајса које је упутио Србима: „…Политичари су вам, нажалост, свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се некоме место важно или осредње, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе… Ваши политичари не воле оне који имају заслуге за вашу Отаџбину, јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега…“

Проћиће и ово тешко време. Није нам ни прво, ни последње. Некоме ће да остане само упаљач за цигарете. Па кад нема вечере, добар је и упаљач, зар не?